Oda mojim stopalima: Ovo je priča o ljubavi i prihvaćanju...

Ukoliko smatraš da si dovoljan karakter da te mane pokažeš, ljudi ti vole pokazati da se to ipak ne radi.

Ovo je oda mojim stopalima. Ovo je priča o ljubavi i prihvaćanju.

Ja imam ružna stopala. Zaista. Čak i kad ih sama pogledam, nasmijem se. Kad sam u društvu cura koje imaju one male debele ćevapčiće, divim se i ponosno pokazujem ružnoću svojih stopala. Svi se grohotom nasmijemo mojoj 'nesreći', dok ja izvodim kerefeke s prstom koji mi je čak centimetar duži od palca. Ma nije samo što je dug, nego je i mršav i koščat, pa više priliči nekom mrtvom truplu nego živom stopalu. Ipak, ne dopuštam im da me sputavaju u stvarima koje volim. Nekoć davno jesam.

Od malena imam problema s njima. Kad sam se rodila, stopala su mi bila 'prilijepljena' uz potkoljeničnu kost. Moja mama je morala raditi vježbe sa mnom da se isprave. Kasnije su bila previše ravna pa sam kod ortopeda dobila posebne uloške koji su išli samo u jedne cipele koje sam imala. Nosila sam samo te cipele i ni jedne druge jako dugo. Zbog slabe cirkulacije stopala su mi uvijek bila hladna i znojna, i naravno da su i smrdjela.

Nisam nikad nosila ni šlape, ni japanke. Usred ljeta sam čak i na plažu išla u tenisicama. Nisam htjela da ih itko vidi jer sam ih se sramila. Uvijek sam gledala druge cure kako hodaju u lijepim sandalicama i u svojoj glavi sam žalila što ja nikad neću imati samopouzdanja da nosim te iste sandale.

Do svoje 22. godine sam sakrivala svoja stopala. Nitko ih nije vidio. Onda sam upoznala Charlesa. Prvo što sam mu rekla je da sam neuredna i da imam odvratna stopala. Pokazala sam mu čari svojih mana, da se predomisli odmah tamo i tad, ako ikad planira. Međutim, Charlesu su moja stopala bila simpatična. Bilo mu je žao što tako mislim o sebi te me ohrabrivao da ih 'pustim van'.

Jednog dana sam kupila štiklu s otvorenim prstima i izašla sam u njima van. Upoznali smo neke ljude i pili, i kunem se bio je jedan frajer tamo s nama koji je konstantno buljio u moje prste, a ja sam se pokušavala odmaknuti da prestane jer sam se osjećala golo. Prišla sam Charlesu i rekla: 'Ovaj frajer stalno bulji u moje prste'. On se nasmijao i rekao mi da se opustim. Kako da se opustim, čovjek me ne gleda u oči, fasciniran je mojim krakovima?! Došlo mi je da odem kupiti tenisice, da sakrijem te svoje grozne prste. 'Što te briga? Nit si lošija osoba zbog toga, nit ikome štetiš’ – rekao mi je Charles. –‘’Bar imaš stopala, neki ljudi ih nemaju’’. Nikad nisam razmišljala tako o tome.

Tog sam se dana oslobodila. Moja ljubav prema cipelama je bila jača od mojih ružnih prstiju. Naučila sam se nasmijati na svoj račun. Nisam savršena, moji prsti nisu savršeni, kao i mnogo drugih stvari na mojem tijelu. Ne moram biti najbolja. Mogu biti dovoljna. I kao i drugi ljudi imam pravo nositi ono što želim, bez da me sputava mana mog fizičkog izgleda. Znam da me prate cure koje također imaju grozna stopala. I možda njima nešto znači to što ja svoja pokazujem, što nosim cipele koje mi se sviđaju i što me zaista zaboli briga. Ne želim jednog dana svoju kćer naučiti da skriva nešto, jer nekome drugome se to ne sviđa. Svi imamo pravo živjeti na ovoj planeti i nositi što želimo.

- Danas meni moja ružna stopala donose zaradu, a drugima ružni komentari ne zarađuju ništa, bio je komentar koji sam ostavila nekome na Instagramu, toj osobi se nije svidjela moja usporedba pa je izbrisala svoj komentar, ali ja sam ga spremila.

Ljudi vole kritizirati, ali ne vole primiti kritiku.

Ne sramim se toga što su mi stopala grozna. Naprotiv. Ima jedan dečko na Twitteru koji ima fetiš na stopala i njemu su moja stopala super. Ozbiljno, stalno mi šalje poruke da mu pošaljem slike stopala, hahaha. Nisam jedina. Komunicira on s dosta poznatih. Jako je pristojan bez obzira sto je čudan. Ali, ako se jednom fetišistu na stopala sviđaju moja koščata i odvratna stopala, e pa onda me ništa drugo ne zanima.

Nadam se, kad umrem, da ću iza sebe ostaviti nekoliko tisuća kilometara proputovanog svijeta svojim ružnim stopalima, jer stopala za to i služe. I okej je ne biti savršen jer život je u biti puno bolji kad znaš da imaš neke mane i da ih ne možeš promijeniti. To te čini malo normalnijom osobom, koja ne leti previsoko… Iako, realno, koliko stopala imam možda bih čak i mogla poletjeti.