Muškarci su mi u trudnoći potpora, žene su me izmučile

Obećala sam si da neću pisati o trudnoći. Jednostavno ne želim ljude zamarati time, ali eto natjeralo me nešto… Možda trudnoća?

Moja trudnoća je uglavnom poprilično dosadna, jer za razliku od nekih, da nemam trbuh vjerojatno ne bih ni znala da sam trudna. Nisam imala nikakve mučnine niti neke teže simptome, najgore što mi se desilo je bol u leđima, ali to je isto bilo kratkog vijeka.

Sve što napravim, npr. nasmijem se ili se rasplačem, odmah su hormoni. Iste sekunde. Nema šanse da recimo imam osjećaje jer sam ih imala i prije trudnoće, NE! HORMONI SU! Smiješno ti je jer si trudna. Ah ta trudnoća, hi-hi, ha-ha…

Recimo neki dan ulazim u dućan i kupujem tako neke sitnice za po doma, kao što i inače to radim, znači prije nego što sam bila trudna. Kad sam napokon došla do blagajne sa svime, uzela sam još par sitnica s blagajne i uzela sam LIZALICU. Evo neću više, obećajem!

Blagajnica na pultu se nasmije i kaže ‘’Trudničke zelje! Hihi...’’. Ja se pravim da ju nisam čula, jer sam prevrtala očima dok sam tražila novčanik, ali šala je bila toliko super i originalna, da ju je odlučila ponoviti glasnije

-‘’TRUDNIČKE ŽELJE, HA-HA!’’ – prodere se da svi u redu čekajući napokon shvate zašto sam uzela tu lizalicu. Vidjelo im se na licima da su deset minuta bili u čudu što sam uzela lizalicu i da im blagajnica nije šalom objasnila svima da je to zbog TRUDNIČKE ŽELJE, sigurno bi se mučili cijeli dan razmišljajući zašto sam to učinila. Jer tko bi normalan kupio lizalicu? Ta njena pošalica bi možda bila simpatična, da mi to ne kaže valjda 98% prodavačica u kvartu koje znaju da sam trudna, ali i ostali ljudi.

‘’Trudničke želje’’ - čak i kad kupujem toalet papir. Onda me pogledaju s nekakvim sažaljenjem kao - ‘’Nisam ni ja mogla srat dok sam bila trudna.’’ Ja kao kimnem glavom potvrdno da se žena ne osjeća loše što ne dijelimo konstipaciju pa se pravim da sam u začepu samo da ne moram objasniti svoje probavne funkcije ostatku trgovine.

Nemam trudničku želju za lizalicom, imam želju za lizalicom, isto kao što neka prosječna osoba ima potrebu za lizalicom kad stoji predugo na kasi i vidi lizalicu. Zato lizalice i stoje na kasi… Da u zadnji tren ipak odlučiš kupiti lizalicu. Lizalica je… Stvarno ne trebaš biti trudan da bi želio jednu. Fina je, slatka je i ima okus po jagodi. Nije od gorgonzole i prelivena čokoladom pa da imam neku posebnu trudničku zelju. Al ok, eto… Imam trbuh pa ono… Lizalica.

Na primjer, obožavam kad dođemo na temu stopala. To je uvijek kad imam neke dobre cipele na sebi. Valjda su svakoj ženi koju sam do sad upoznala natekla stopala i narasla za jedan broj. SVAKOJ! Sve su mi pričale o svojim famoznim novim brojevima cipela i nisu mi rekle da će mi se ‘’možda’’ dogoditi, nego ‘’sigurno’’, jer smo mi ista osoba.

- ‘’Jao, šteta’’ – kaže Ivana – ‘’Nisi trebala kupiti te cipele, više ih nećeš moći nositi’’ – zaključi – ‘’I mislim… Nije ti dobro za leđa da nosiš takve cipele, znaš?’’. Vjerojatno su me i tad oprali trudnički hormoni jer jedino sto sam u tom trenu mogla zamisliti je kako bih Ivani stajala moja cipela u ustima. Fakat nisam zlobna, trudna sam... Hormoni… Lizalica.

Došle su mi jučer cipele iz Kine, i naravno da sam rekla svima da uzmu broj veće, za svaki slučaj, jer eto ja sam ih probala i malo su na knap. Ali neee! One su dobre, ‘’samo si ti trudna budalice, naravno da su ti manje’’. Aaaah ok… Tenks... Sad ću svaki put kad odem u dućan probat 39 koji mi je na knap, mislit da sam trudna. Ima logike.

Uglavnom, hodam ja tako sa svojom trudničkom lizalicom, toalet papirom i svojim natečenim trudničkim stopalima u cipelama koje su mi na knap i sretnem frendicu s njenom frendicom, malo se pozdravimo, njena frendica mene primi za trbuh i ja nju primim za sisu. Po procjeni bih rekla Dr. Kinčl. Al nisam ekspert.

Šta ja znam… Mislila sam da se drpamo? Šta ne funkcionira to tako? Ili ima neko posebno pravilo o drpanju kad si trudna? Ne kužim zašto se ne možemo međusobno ispipati na obostrano zadovoljstvo? Ja nemam sise, ti nemaš trbuh, win-win situacija?!

‘’Wow kak ti je već tak velik trbuh?’’ – rekla mi je Marina jednom.

Ne znam! Baš me zanima zašto?! Hmmm…. Da nije možda zato što… Sam se seksala bez kondoma i spermij je oplodio jajčanu stanicu koja se zatim primila za zid maternice, razvila krvožilni sustav, posteljicu i zatim se pretvorilo u ammmmm…. Dijete od dvije kile?!? Ups… Izgleda da sam jedina koja ima trbuh u trudnoći, hi-hi. Kako blesavo od mene, mora da su sve one lizalice.’’

'’Jesi sigurna da nisu blizanci? Ja sam takav trbuh imala tek na kraju trudnoće’’ – Da, znam, Marina… Al ti imaš 100 kila kad nisi trudna, a ja imam 50 kila. Ipak ti svoje dijete imaš gdje sakriti, a ja eto nemam, pa je normalno da mi se vidi više nego tebi.

Već su me svi izmučili s tim hoću li dojiti ili neću. Kad sam jednoj curi rekla da ću kombinirati i bočicu i dojenje, jer imam posla i ne mogu imati dijete prikopčano na sisi godinu dana, zgrozila se. ‘’DOJENJE JE NAJBOLJE!’’ Znam da je najbolje, ali ima žena koje ne mogu dojiti. Ima žena kojima nestane mlijeka kao mojoj mami koja me dojila četiri mjeseca… Ima žena koje se moraju vratiti na posao jer će ga izgubiti, a imaju veću plaću od državnog poticaja za rodilje. Ima žena koje imaju muževe koji se recimo kao Charles bude u četiri ujutro i možda žele bočicom nahraniti svoje dijete da se povežu s njim, jer eto, priroda im nije dala sisu s mlijekom. Ima svega i taj pritisak o dojenju i nedojenju je zaista naporan. Osjećaš se kao loša žena ako ne možeš dojiti.

Stalno me pitaju jesam li dobro, da li mi nešto treba, požele mi sreću itd… Dok me žene gledaju skoro s prijezirom, kao da im oduzimam zrak iz pluća. Kao da sam sad svojom trudnoćom došla da im oduzmem prava, kao da nosim dijete njihovih muževa.

Od kad sam rekla da sam trudna samo slušam o trudnoći, stalno me netko ispituje nešto, nekog nešto zanima ili mi daju savjete. Na poslovnim sastancima umjesto da saznam informacije koje me zanimaju, slušam o životima tuđe djece i kako su odrastali i kako su srali i pišali itd… Gdje god se okrenem, prati me to blaženo stanje.

Tako recimo već sad znam sa sigurnošću da će mi visiti sise, da nikad više život neće bit isti, da se moram oprostiti od tog i tog jer kasnije ni to više neću moći, da bih se trebala riješiti svoje mačke jer eto… Ne znam… Umrijet ćemo svi, moja ginekologica je očito glupa ili želi da umrem. Cipele sve ću morat bacit u smeće jer evo samo što nisam došla do broja 41. Ne smijem se kupat u pretoploj vodi, ne smijem se kupat u hladnoj vodi, ne smijem u bazen, ne smijem u more, ne smijem u ništa osim u karantenu. Ne smijem se farbat, ali mi uredno svi seru zbog izrasta, ne smijem lakirati nokte ali se zgražavaju nad nelakiranim noktima. Očito ne mogu na WC, jer nitko drugi ne može. Ne smijem puno stvari. Ipak nekim čudom je ljudska rasa preživjela tisuće i tisuće godina i prije nego su znali da ne smiju jesti sirovu ribu ili sirovo meso, stvarno mi nije jasno kako smo dogurali do ovdje?

Rekle su mi neke da sad kad rodim da ništa više neću moći. Kažu da će mi stan biti prljav i da neću moći spavat, jest, ništa. Da će mi ‘’morati malo Charles pomoći’’.

I znam da neću spavat, al isto tako znam da nekad i hoću. Nije svačija trudnoća ista i nisu svačija djeca ista. Neki nemaju ‘’Charlesa da im malo pomogne’’, neke žene ne jedu uopće jer imaju cendrave bebe, a neke bebe spavaju tak puno da ljudi ne znaju ni da imaju dijete. Moja prijateljica kaže da joj je prvih deset mjeseci bilo super, beba je samo jela i spavala. I daj Bože da nam je svima takvo jedno, al nije svakome. I zato me jako živcira sto žene drugim ženama govore takve stvari. To hvalisanje je uglavnom jednako naslađivanje, kao i kad ti žene govore kako će ti grozno bit.

Meni je Charles u trudnoći najbolje društvo. Eh, šta jest - jest. On se osjeća krivim što ja moram teglit tu ogromnu trbušinu svuda sa sobom, ne zna kako je, a kad i zamisli u glavi ima samo sjećanja onih tvrdih par puta koje je proživio na WC-u… Ona iskustva koja su bila toliko bolna da je proplakao na školjci. Zna da je dijete bar 10 puta veće, pa eto ne dijeli savjete već odradi fizički što može u mojoj trudnoj blizini. Ne osuđuje me što jedem lizalicu, jer zna da dok god imam nešto u ustima, tiho sam. Kaže da mi nisu uopće velika i odvratna stopala, jer zna da će dobit stopalom u facu, pa šuti. Imamo svi Google i sve smo već vidjeli i sve već znamo. Na kraju krajeva… Ako žene misle da njihovo dijete posebno i drugačije, zašto onda ne misle isto tako i za tuđu djecu i tuđu trudnoću? Nismo svi isti. I ne jedemo svi lizalice jer smo trudni. Neki jednostavno samo vole lizalice.

Ellu Dvornik, osim na webu, pratiti možete i na Facebooku te na Instagramu. 

Fotografija: Oblak Photography - Karmen Poznić

Styling: Ivan Friščić