Kad je sve protiv tebe, to samo znači da si na pravom putu!

Čak i kada mi se ponudi da odem negdje na put besplatno, jako mi je teško u glavi si složiti opravdanje za nešto takvo. Zbog nje sam morala postati poprilično izbirljiva. Neki mi kažu da nisam normalna, da kad će mi se opet ukazati prilika za nečim takvim, ali jednostavno, neke žrtve se moraju dogoditi. Možda i bolje da je tako.

Počela sam puno više cijeniti slobodu i spontanost. Zasitiš se kada stalno imaš previše nečega. Ipak, nedavno, uz sve što mi se događa, dobila sam suludu ponudu. Trebala sam u nedjelju nakon live emisije otići u Ameriku i vratiti se do četvrtka. Umorila sam se samo slušajući plan putovanja, ali nešto u meni je vrištalo “reci da”. I rekla sam to sudbonosno da, uopće ni ne znajući što me čeka na tom, doslovno ludom, putovanju.

Nedjelja je, šest ujutro. Nabrzaka se pakiram, dan prije nisam stigla jer smo imali probe i nastup cijeli dan, a kad sam došla doma, iskreno, samo sam htjela leći u krevet. Brzo sam provjerila prognozu u Arizoni i razveselila se vidjevši da će me dočekati divnih 19 stupnjeva. Ponijela sam sa sobom skoro pa ljetnu robu jer sam se ponadala. Zatvorila sam kofer, poljubila muža i dijete i odvezla se na aerodrom.

Uvijek sam nekako dobre volje na aerodromu, a iako sam znala da je ispred mene dug put s puno presjedanja, nisam se dala omesti. Sa mnom je putovala i Lana, koja radi za brend zbog kojeg smo i išli na ovo putovanje. Lana je došla vesela i poletna, brzo smo se čekirale i prošle kroz security.

“Vidjela sam vaš status na fejsu i baš me je nasmijalo, i evo, ko naručeno, opet vam se dogodi”. I ja sam se smjestila, “Tako je kako je”. Kompjuter se razočarao da ni ovaj put nisam ništa ponijela sa sobom pa su me pustili da prođem. Letjeli smo prvo za Munchen, a kao što tradicionalno ja uvijek budem pregledana za drogu, tako i tradicionalno naša domaća kompanija uvijek kasni bar malo, ako ne i puno.

Nije me ni to omelo jer smo išli na put, bile smo uzbuđene i sretne. Stigli smo u Munchen sigurno, ali ne i na vrijeme. Trčale smo iz aviona na drugi terminal. Na jedvite jade smo u zadnju sekundu stigle na bus. Uspuhane smo se nasmijale svojoj avanturi i odahnule jer smo stigle na let za Munchen. Odavde je sve lakše. Dok smo sjedile u avionu, stjuardese su se nešto meškoljile, trčale naprijed natrag.

Uskoro se oglasio stuart. “Poštovane dame i gospodo, imamo malih tehničkih problema s motorom, no trebali bismo to razriješiti kroz 10 minuta”. U redu je. Lana i ja naručimo mali prosseco da se počastimo, te se nasmijemo sebi kako smo trčale kroz aerodrome da bi stigle, a na kraju nismo ni trebale. Nakon 10 minuta javlja se stuart.

Lana i ja smo se pogledale, znale smo da ako je to istina, nećemo stići na avion za Ameriku. Budući da se Lana i ja ne poznajemo baš, nisam znala kako će Lana odreagirati na ovu situaciju, ali iznenađujuće ni jednoj ni drugoj to nije previše smetalo. Nabile smo ružičaste naočale i ružičasti prosecco i zanimalo nas je gdje će nas ova avantura odvesti. Mogla je Lana biti neka nadrkana, negativna osoba. Mogla se žaliti osoblju na avionu, mogla je biti pod stresom, mogla je svašta, ali nije. Smijala se tome isto kao i ja.

Bile smo obje poprilično zainteresirane kako će se situacija razvijati. Nakon sat i pol pomirile smo se sa sudbinom da nećemo stići pa smo na letu do Londona zamišljale gdje će nas avion odvesti na putu do destinacije. Ponadale smo se da ćemo možda završiti na Bahamima, možda slučajno opet nekom nesrećom zapnemo tamo pa nam se putovanje pretvori u godišnji odmor. Čim
smo sletjele u London prošetale smo do transfer deska. Na transfer desku je bio kilometarski red ljudi koji su propustili letove. Mnogi su bili živčani i ljuti, a mi smo sa zanimanjem prisluškivale njihove razgovore. Bilo je mladenki koje kasne na vlastito vjenčanje, do ljudi koji su tek mogli za dva dana opet putovati. Lana i ja se nismo dale smesti, s osmjehom smo stajale u redu i nestrpljivo iščekivale informaciju o tome gdje i na koji let idemo dalje.

Nadale smo se možda sletjeti u Miami ili u LA, pa tamo prespavati jer to bi bila još jedna dodatna destinacija na našoj listi životnih putovanja. Nakon sat i pol, skoro dva, došle smo na red. Ono što smo se dogovorile unaprijed je da nećemo biti naporne čovjeku na šalteru jer je tokom dana već primio dovoljno živčanih ljudi koji zahtijevaju svašta i jednostavno znamo da čovjek daje sve od sebe da pomogne ljudima i nismo mu htjeli zagorčati dan svojom nervozom.

Bila sam jako zadovoljna i zahvalna što imam Lanu kao suputnicu. Obje smo si olakšale ovo poprilično naporno putovanje. Na šalteru smo se zezale s frajerom dok je on tražio gdje nas može staviti. “Je li vam je u redu da idete za New York?”. Lana se nasmije i kaže “Ma sve može, u biznis klasi”. Puknemo se smijati i jedna i druga i taj lik na šalteru. Kako mu je fino uvalila bubu u uho! Ali, nažalost nismo dobile biznis klasu makar nas ni to nije previše smetalo.

Na letu za New York dobro smo odspavale u avionu, a kad smo stigle odmah smo otišle u hotel odspavati još par sati prije jutarnjeg leta za Phoenix. Nismo imale prtljagu ni ništa jer su nam se letovi spajali pa smo u hotelu bile bez ičeg. Kad smo se vratile na J.F.K. otišla sam do šaltera provjeriti je li sve ok s prtljagom. Zabrinula sam se zbog mnogo propuštenih letova, međutim žena me je uvjerila da je sve ok i da će nas kofer čekati na destinaciji.

Super, jedan problem manje. Let kao let je bio ekstremno dosadan, šest sati do Phoenixa. Da vas ne tlačim s detaljima - stigle smo sigurno. Lana je veselo izašla iz aviona nakon dva dana putovanja i obradovala se skupljanju prtljage, ja isto. Bila sam presretna što smo napokon stigle i možemo predahnuti, međutim naša prtljaga nikada nije stigla. Još dva sata smo potrošile radeći zapis za izgubljenu prtljagu.

Ništa nismo imale sa sobom osim novčanika i dokumenta. I opet smo se smijale svojoj nesreći. Vozač nas je čekao da nas odvede u Sedonu koja je dva sata udaljena od aerodroma. Kad smo mu ispričale našu priču, bio je vrlo empatičan i ponudio nam je da stanemo po putu i kupimo osnovne stvari. Kad smo stigle u Sedonu nismo imale ni čiste gaće ni šminku ni čistu odjeću, odmah smo išle direktno na snimanje.

Radili su mi kosu i frizuru dva sata, da bi nakon toga pala kiša i snimanje je otkazano. Ima li kraja, sigurno se pitate... Nema. Ova saga je bila poprilično duga i mukotrpna. Idući dan smo odradile snimanje, fotke su ispale užas, pa smo se i tome smijale. Nakon svega što smo prošle, čovjek bi rekao da ima neko svjetlo na kraju tunela, ali naš tunel je bio predugačak da bismo vidjele uopće jednu zraku. Jedina dobra stvar je da su koferi napokon stigli, ali taman prije nego što smo trebale ići natrag za Hrvatsku.

Ništa što sam imala u koferu mi nije bilo korisno. Čak ni jaknu nisam ponijela. Prale smo gaće u sudoperu i sušile ih fenom, ali smo se dobro provele. Svima smo prepričavale naše dogodovštine s puta za Arizonu, svima se okretao želudac, ali ne i nama. Nama je bilo lako. Nismo imale o čemu brinuti jer nismo imale ništa. Dan kad smo se vraćale natrag je prošao ok, malo smo razgledale grad da ipak imamo bar neku uspomenu s ovog putovanja i  krenule smo opet na aerodrom. Ovaj put je sve prošlo u redu, ništa nije kasnilo i ušle smo u avion na vrijeme.

Jedino što se, eto, dogodilo je da sam devet sati na avionu bila sa strganim zabavnim programom. Drugim riječima, nisam imala ništa za gledati ili slušati pa sam se potrudila sve prespavati. Sad ću maksimalno ubrzati završetak. Avion za Brisel iz Londona je kasnio, avion za Zagreb je kasnio i kad smo stigle… Jeste li spremni?

Al u tom trenu nam je toliko bilo više svejedno… Da se prtljaga pojavila to bi nas vise šokiralo. Sad se pitate koji je zaključak ove priče. Zašto vas mučim sa napornim detaljima presjedanja?

Zato što ja volim ovakve situacije uspoređivati sa redovnim životom. Svako putovanje, ono životno, puno je prepreka. Nekad su tužne, naporne i stresne, a nekad su smiješne i zanimljive. Sve to ovisi najviše o nama; kako ćemo sagledati situaciju u kojoj se nalazimo, hoćemo li se nasmijati svojoj nesreći i odmahnuti rukom ili ćemo iskaljivati svoju nelagodu na drugim nedužnim ljudima. Na svakom putovanju je najbitniji suputnik. Osoba s kojom to sve prolaziš. Ako ste oboje pozitivni i spremni za sve, svako putovanje će biti uspomena i smješna priča koju ćeš ispričati nekome, a ako vam je suputnik negativan, prenijeti će to na vas i vama će upropastiti nešto sto je moglo biti pozitivno.

Mogle smo na putu mnogima zagorčati dan. Mogle smo se derati na sve, širiti negativnosti, ali odlučile smo da to nije fer i da to neće pomoći ni nama ni njima. Iako je prepreka bilo mnogo i izgubile smo comfort svojih stvari, i bile smo umorne i iscrpljene, izdržale smo sve sa osmijehom na licu. Nasmijale smo mnogo ljudi, a mnogo ljudi se osjećalo bolje kad su čuli kako je nama bilo. Ja vjerujem da kad je sve protiv tebe da si na pravom putu.

Život nam testira granice, čeka gdje ćemo puknuti, hoćemo li posustati, odustati, hoćemo li spuštati druge na svoj nivo ili ih dizati. Ja vjerujem da svi ljudi više vole ljude koji su pozitivni nego gunđala koja su nezahvalna na situacijama koje im život pruža.

Jer na kraju svega stigla sam sigurno kući, zdrava i živa sa presmiješnom pričom. Bila sam na drugom kraju svijeta, a neki ne mogu izaći iz svog grada. Da sam gunđala i derala se bilo bi mi puno gore. Okrenule smo loše na dobro i evo… Sve to me čak inspiriralo da nakon nekog vremena opet napišem kolumnu. Zato raširenih ruku dočekajte sve nelagodnosti jer jedino nam one mogu pomoći da zaista cijenimo one lake i lijepe trenutke. I za kraj jedan stih mog djeda Borisa:

“A ako se i dogodi da i nekog zlo pogodi, a moj Boze ća se može, moglo je i svršit gore”