Jedan krak afere SMS, koja potresa hrvatsku politiku, povezan je sa slučajem elitne prostitucije koji je prije sedam godina izazvao sablazan u javnosti. 

U knjizi  "Seks skandal" bivša manekenka Izabela D. tada je opisala što se krije iza paravana visoke mode - svijet seksa, prostitucije, droge i bogatih i poznatih sudionika hrvatske društvene scene. 

Svakog dana na portalu 24sata.hr donosimo vam feljton s dijelovima iz šokantne knjige. 

DRUGI DIO

Nakon sat vremena priče – priče i priče -  skinula sam haljinu. Gurnula sam ga na krevet. Skinula sam ga. Dao mi je 200 eura. I onda, kao da ga grize savjest, gurnuo još 200. Otišla sam, isti je taksist došao po mene, ali ja više nisam bila ista.

Izabela D. 

Ricky Martin, brate što ti je

Nina Morić je snimala spot s Ricky Martinom. To svi znaju. Što ne znaju? Ne znaju cijenu toga. Meni, mislim, ne bi bilo ništa teško. Jer, jednom kad si gore, to se sve zaboravi. Cijeli kvart, cijeli grad, cijela zemlja, tad ti svi zavide i dive ti se. Ti se s Ricky Martinom. Peder, dobro, tko će ga znati, ali kaj to ima veze. Bio je vrh svijeta. Sad je samo peder. Ali slavan gej, i to je nešto, i bogat. Jebi ga, ako sagradiš  tisuću mostova i ispušiš samo jedna kurac, ostat ćeš zapamćen kao pušač, a ne graditelj mostova. Vrijedi li to za žene?  Ok, fućka mi se za DRUGE žene, vrijedi li za mene?

O tome ću već misliti na vrijeme i obavijestiti sve zainteresirane. Tako sam odlučila. Livin la Vida Loca. Ricky Martin  ili  netko sličan. To je moj cilj, to, a ne ova rupa i smiješni Mali Mate sa svojim jebenim leopard gaćama. 

Baš bi mi on trebao. Je li se naljutio? Ne znam. Baš me briga.

- Ajmo brže to, vikao je režiser. Hajmo hajmo. Namigivao mi je nešto. Kao, snimao bi sa mnom, štošta. Jasna aluzija na porniće. Neka puši kurac, ionako nitko neće zapamtiti njegovih tisuću mostova - tip je saker. Pušač.

Mamu mu jebem, ako mi još jednom tako nastupi s visoka, nema Boga, reći ću da mu je onaj usrani film loš i da bi prištedio naciju, malobrojnu publiku i rodbinu vrlo teških muka da ga nikad, ali fakat nikad, nije snimio. 

- Umjetnik, šapnuo mi je Antonio, kao da zna što mislim. Filmaš. 

- Da, rekla sam mu, umjetnik, što onda radi s Matom. 

- Pare, rekao je Antonio. - Pare, da bi kasnije mogao raditi nešto za svoju dušu.

On meni baš ne izgleda kao netko tko ima dušu. Na mjestu duše valjda ima neku registar blagajnu ili skladište otrova. Cinik je i ne krije da mu se sve ovo gadi. Govori kratko, ali otrovno. Pravi se pametan. Mene je od početka smjestio u neku svoju epizodističku ladicu. Hm. Epizodist kod Malog Mate?

Kad je snimanje počelo, ja sam od svih tih pica – a njemu je to odgovaralo – uglavnom plesala po rubovima kadra.

Jadno. Debela se smjestila u centar, s Antonijem, njih su dvoje bili nekakav kao par, neka ljubav. Zajebancije, užas, jedva sam čekala da snimanje završi.

Nije dugo ni trajalo. Ponavljali smo neke scene četiri-pet puta, ali sve je to bilo jednostavno. Snimaju Matu, on gleda u Debelu, on je voli, nesretna ljubav, ona se zaljubljuje u otmjenog Antonija, oni se ljube, oni na pjeni valova, oni na nekoj plaži od striropora, bla bla, zavijanje, njegova duša je ranjena, on želi samo nju… užas.

Po povratku kući Antonio mi je prijekorno rekao: 

- Mali Mate nije bio zadovoljan tvojom ulogom. Što se njega tiče, ostat ćeš epizoda. Jesi blesava jebote. Pa kaj bi ti falilo. Mogla si mu dati svoje mlado tijelo. 

Antonio se nasmijao.

- Mali Mate je kreten - rekla sam.

Antonio me ne jebe dva posto, pomislila sam. Baš bed. Život me ne miluje. Glumim u treš spotu, jebem se s idiotima za nevelik novac, i nadam se da je to privremeno. Vraga… 

Utješilo me što mi je Dina,  kad sam joj ispričala samo dio te priče, rekla samo:

- Koji seljakluk od spota. Bolje da te se i ne vidi puno.

Onda je nazvao Bizon. 

Učinio mi se kao melem na ranu.

- Mala, frend mi otvara kazino. Trebamo hostese. Cijena? Prava sitnica… 

Nasmijala sam se. Muvanje, novac, ljudi – lakše ću podnijeti  stvari koje su me jako, jako rastužile.

Casino Royale. Ima li glupljeg imena od te đemsbondovske bajkice za muškarce? Ma ima, ima i glupljih imena, ali i ovo je bilo dojmljivo bedasto. Ali, zvuči pompozno. Neka. I treba tako.

Bizon je zračio od sreće. Imao je auru kao sveti Ante iz Padove - ha,  ako me majka pita što sam radila, reći ću joj da sam razmišljala o svetom Anti.  

Za otvaranje kazina dobili smo posebne kostime – poput Hefnerovih zečica, samo crne. I bez repića. Samo bi mi još taj kurčev smiješni repić trebao. 

- Mala, ovo će biti početak divnog prijateljstva, rekao mi je Bizon i dohvatio me za ruku. – Tu dolaze mnogi moji poslovni partneri. Dobri su to ljudi.  

Imala sam dojam da se Bizon malo zajebava jer je dobre volje. Ispred nas su se u tom trenutku šetali neki likovi, kako sam mogla razabrati, sa srpskim naglaskom. Valjda Beograđani. Zgodni momci, ne šmekam ih puno, ali ovi su bili zgodni, mada nisu izgledali kao likovi koji ulijevaju osobito povjerenje. Po novinama se takvi valjda zovu „kontroverzni biznismeni“, ali platila bih od večerašnjeg honorara  najskuplji koktel Casina Royale onom tko bi bilo koji normalan biznis ovoga svijeta mogao vezati s tim zajebanim šminkerskim njuškama.

- Sigurno postoji neka velika šupa, dobro zazidana, na kojoj piše: „duša – zatvoreno zbog preuređenja, ha ha ha…“ pomislila sam. Pa ipak, dosta je bilo tih zgodnih likova koji su se obukli kao Pierce Brosnan.

- Budi ljubazna sa svima, rekao mi je. Važno je da se gosti osjećaju ugodno i da odavde odu s jako, jako dobrim osjećajima.
Osjećaji i kazino? 

Srbin 1 pitao me, bez krzmanja, koliko koštam.

Bez krzmanja sam mu rekla 200.

- Puno, rekao je. Kod nas u Begešu dobiješ 2 puta za iste pare.

Odi onda u Begeš, rekla sam.

Drugom sam rekla: 500. Ako prođe, prođe.

Nije prošlo. Pederi. Škrtci.

Bizon je malo mljeo, ali može ga se razumjeti. Njegov dvorac ima gore 30 soba. Kockarnica je u prizemlju, u podrumu i na prvom katu. Bliješti kao Las Vegas. Jebote. Muž od Mirjane Hrge mora ti kasnije vaditi svjetlost iz očiju. Došla je i Dina. Ona se voli pojavljivati na takvim eventima, ali ona se samo prošeće. Onda pljucka po svima. Kao, glupi polusvijet koji glumi selebritije i povraća podrigušu. Bizon. Pišta. Mrga, i slični. 

Dina se ljuljala kao brod, a onda ju je u jednom trenutku zaustavio fotograf, neki paparaco. Nije joj smetalo da zastane i navuče ljubazan osmijeh. Jadno, pomislila sam. 

Došao je i Antonio. Slatki idiot, mamu mu jebem. I Doris Srečko. Vau! Najprije je u kazino uplovio par sisa dugačkih poput tankera, a onda se u pratnji sisa pojavila i ona, Doris. Plavooka i vitka.

Upitala sam se koliko bih se morala ševiti za takve sise. Sto eura po ševi. Implantat 3.000 eura. Puta dva. Šest tisuća. Znači šezdeset frajera. Nije malo… A onda još zubi, liposukcije… Stotinu frajera. Vojska, jebote. Majka bi me se odrekla da zna da sam samo jednom uzela lovu… Nastojat ću da nikad ne sazna. A što ako, ipak… sazna?

Ne znam, to ću tada misliti. Valjda neće.

Čudno da mama nije s Doris . Mama je uvijek prati, vrag će ga znati zašto, navodno se boji za kćer. Hm, ako se sad boji – bojat će se uvijek. 

- I ja želim takve silikone, rekla sam Dini. Kako bi mi to dobro stajalo. Gle kako su čvrste. Fantazija.

- Kaj će ti to, da ti se raspuknu u avionu, rekla je Dina. 

Njoj se ta ideja nimalo ne dopada. Ona je zagovornik prirodne ljepote. Održivi razvoj i te spike. Malo silikona ipak ne bi loše došlo. 

Đems Bond ne stanuje ovdje

Casino Royale tu je večer fakat nalikovao na silikonsku dolinu. Ja sam lijepa i znam da vrijedim, ali vidjela sam da pogledi muškaraca masovno klize s mene prema tim jebenim silikonušama. Proklizavaju kao bremze na maminom autu. Kaj Dina svira kurcu. Ona će ionako raditi u uredu, a tamo joj to može samo smetati, kaj znam. 

Gle, evo i Lambaše! I Dikan je tu. Najdraža knjiga: Starac i more, hahahah…. Uuuuuuuu! Drži se kao Nefertiti, u pičku materinu. Gle hod! Ne gleda ni lijevo ni desno. A obleka? Koliko to košta. Škrtac je garant kupovao na rasprodajama. Elektrotehničar slabe struje iz neke pripizdine splitske. Za jednog banderaša daleko je dogurao. O jebote.

Dina je jedva dočekala da se ovi pojave na obzoru i da ih može sprdati.

- Esmeralda iz Pakova sela i ocvali mužjak. Koji par. Kaže jedan naš pisac da njemu najprije treba ginseng da bi se sjetio gdje je ostavio Viagru, a tad kreće prema njoj.

Iva, hostesa, jedna od zanimljivijih likova ovdje nadovezala se na nju.

- Taj par ljudi baš i ne obožavaju, čini se. 

- Svaka čast, izgleda super, ali brate mili, jel može naći starije? Želi li se baš udati za najstarijeg prdonju planeta Zemlje, a tako je počelo. Pa tome se ne može dići ni na nju mislim ni sa ginsengom i Viagrom. Njemu treba buldožer.

Dina je jedva dočekala: 

- Neki misle da ona ima nekakav poremećaj jer je ovaj starkelja bliže 70 nego 60. Dalo bi se tu razmišljati, očito je svaki od njenih frajera imao nekakvu misiju u njenom životu: Gregurević ju je odveo iz ofsajda…

Kakvog ofsajda, pitala je Iva.

Iz Zagore, k vragu, rekla je Dina.  Upisao ju je u školicu, na Akademiju, naučio glumi, on je ipak Kralj, nakratko je uhljebio. Znaš kako je teško upisati Akademiju?  Lakše ti je dobiti na lotu. Izdanci hrvatskih dinastija. Glumačkih, iako i njih odbijaju, i onih drugih. Njima dobro ide. Inače samo prejebeni talenti. Ali ne i takve babetine iz Pakova Sela i Ripišta, čak i ako su jako lijepe, ako nemaju nekoga pri ruci – to jest, pri nozi ili dudici… Ona je to rano shvatila. Nije li s Franom počela isto tako, kao neka ljetna ljubav,  pa je Gregurević dobio moždani, sav se šokirao. E tako ti je sad i s jadnim Franom. Kad ga je Magašica napucala, bio je na Normabelima cijelo ljeto. Dolly  ide za životnim ciljevima, ima više lakata nego mozga, ali to se cijeni. Realizira se kroz Dikana.  Kako je taj čovjek, pak, došao do love, pa to ni ptice ne znaju.

Iva se htjela pohvaliti da i ona nekog vraga zna.

- Dikan je urnebesno bogat. Alki Vujici plaća račune, čak i za mobitel. 

Nakon nekog vremena party mi je postao dosadan. Parada selebova, jedni za drugima ulaze, kao nešto pričaju, viđaju, bivaju viđeni, ovo, ono… Dosadu je, međutim prekinuo Antonio koji mi je u jednom trenutku došao sa super informacijom, kako je rekao. 

- Maloprije smo upali u sobu na prvom katu, išli povuć, i, kaj!? Imaš šta vidjeti. Djevojka se sela, guzi se s onim malim iz Dinama. Koji smiješan prizor. Sjetila sam se da se priča kako su se jednom na pripremama za nju formirali spiskovi pa su nogometaši čekali na red.

- A tu glumi neku sjajnu glumicu, zvijezdu, jebote, odmahnula je Dina..

Kad je u kazino ušetao Loknica, atmosfera je postala drugačija. Ulazio je, po običaju, sa svitom svojih jarana, na čelu povorke, kao kralj. Jedan, dva, tri, četiri, pet muškaraca raširenih kao jebeno jato glupih štuki…

- Kamarila, rekla je Iva, znam ih, hostesirala sam prošlo ljeto na otvaranju njegova hotela u Makarskoj. Čula sam već nepovezane dijelove njene dalmoške avanture- od toga da joj je Loknica kao pravi dobri gazda namještao bivšeg reprezentativca Šupka, kog je pjesnikinja opjevala, lijepljenja retardiranih tipova čije je prisustvo podnosila samo uz obilne količine svega dok nije pukla i jednog od njih poslala u tri pizde materine. Bio je to kraj fantastičnih prihoda. Od čeg sad plaća svoje male navike?

- Vidiš ovog prvog, to ti je brat Stipiša!! Bio nešto kako se volio nazivat - tjelohranitelj, Lokničina sjena, meni je učas posla sredio auto i njemu sam na primjer morala javiti kad sam ga razbila. Hahaha, da mi da drugi.  I jedno jutro upaljen meni TV Makarska, spremam se, neka kontakt emisija. I sad, zove neka baba i krene vrijeđat po Loknici - ...ajme glupih ljudi...nego zove baba i drvlje i kamenje- mlada voditeljica- bolja od većine htvovki, nebitno sad, sluša, komentira, emisija joj je u stvari listanje novina i primanje poziva, al je simpa bila. E, za tri minute čujem brata Stipišu u eteru, njegov kromanjonski promukli glas  - šta ta baba iz svoja tri kvadrata stana ima tako pričat, Loknica je sve poštenim radom steko - e, dero se pet minuta, mala ga smirivala - čim je zavšio s tiradom, ja ga nazvala, đubre je bilo sretno ko prase. E, jesan je opra, a ? Jes čula? Ajde reci to Loknici sad kad ga vidiš, al u fino, ne da san ti ja reka….Kakvi đikani, jebotibogmater, svaki dan sam morala do frenda skočit na razgovor da se mentalno operem od budala. 
Pomislila sam, skočila si ti Iva i po koji gram, al se sama nadovezala - i po drogu naravno.

- Jebomepas da nisam imala takve dobre pare da skucam na nešto da me omami mislim da bi lupala ciglom u glavu samo da budem manje svjesna kretenluka. Ae, nima Splita do Splita, ma mrš u pizdu materinu, rekla je i počela kopati nervozno po torbi.

Nije li Loknica tad bio oženjen, pitala sam.

- Da, to ti je onak jebena zapreka njemu i kamarili, prasnula je u smijeh. 

Da „jel bio oženjen“, pa jebote di živiš, to ti je, počela je rastezat – ono ka bez cure-dvi sa strane ako nemaš - nisi muško. Uvijek ima neke fufice, veli Iva. Šta je najgore- zgodne, neke koje sam upoznala čak nisu bile ni priglupe, znale su reć ime i pružiti ruku, kaže ozbiljno i zapali cigaretu.

Fakat, tu sam priču već čula, svi bruje. Navodno spopada sve žene koje vidi, ako mu se svide, i onda ih bombardira SMS porukama „daj mi pusu, pusu mi daj, samo pusu….“ Jadan. Nije baš maštovit, ali je toliko bogat da ulijeva strahopoštovanje mnogima. Curice u redu čekaju za nj. Jebote.

Iva je i dalje mljela: 

- Kaže Loknica Stipiši u jednom trenu: Stipiša, di je Buljan? Ovaj zagledan u daljinu, a ne znan bija je u hotelu  sinoć. Gagarin uskače uslužno: Loknica, da ga zovem? Loknica.  Ajd. On ti tako govori. Kratko, oštro, zajebano.  Ovaj  uzima jedan od pet mobitela i okreće jedva s onim ćevapima broj. Alo, Buljan, što radiš.  Pito Lokna dis. Nije da ja pitam. Ajd dolazi, u Makarskoj  smo, ima janjetine. Dobro, ostavi to što radiš, dođi. Dođe ova, pojede juhu, Loknica: u jebote, mene žena čeka, moram brzo kući.

Tu je prekinula jer joj se na horizontu ukazao neki frajer kojega ona puši, ali neviđeno. Mali je, međutim, brzo izmaglio. Ona je nastavila:

- I pazi,  Buljan ostaje tužnog pogleda u daljinu, Gagarin zapjeva- šta će mi dukati… Pa jebote ja jednom četri sata lunjala po shopping mallu, da mi da pare, zauzet čovjek. Pita kol'ko ti treba, ja kažem jedna novčanica. On ko tele gleda ispod onih federa od kose. Jel ti mene zajebaješ? Ko još traži „novčanicu“. Nasmije se, izvadi snop i kaže- Nemoj sve na stripere potrošit, ču san da si Šupka odjebala.  Znaš šta- nemrem skužit jel mi fali to sve ili ne. Mada, dali su mi auto dok sam bila kod njih …trenera, masera, htjeli mi i jebača uvalit.. Sama našla dilera-glupavo se nasmijala. Fakat je vesele droge, narkofilka žešća.

Vidiš, pomislila sam, ona je od Loknice dobila auto, doduše, dok je radila za njega, ali je dobila Chryslera, crnog, a ja se vozim tramvajem, ako se Antonio ne smiluje.

Antonio se, međutim, uglavnom minglao sa Snejki. Koristoljubiv je on gad, samo mu je novac na pameti. Plazio je po njoj. Nisam čula što pričaju, ali vrlo važno. Ulizivao joj se. Tone vazelina. Hm, ne bi mu bilo loše da si ga sačuva za sebe, obzirom na ove pričice koje čujem o njemu… ali ne, nije istina to, nije.

Tu je upao Bizon.

- Ljudi, ajmo na tulum kod mene. Vodim samo probrano društvo…

Hacienda je bila golema. Ogromna, ljubičasta vila s travnjakom većim od nogometnih, ogradetinom od betona i željeza, bezbroj velikih televizora, jacuzzijima… San snova, ljudi, bio je to san snova. Muzika je bila bolja no što sam mislila – nije bilo jebenih cajki, alkohola je bilo na tone, droge…

Iva me opet spopala sa svojim predavanjima o životu i drogama. Ona sve zna.

- Ajmo povuć, veli.

Ne šmrče mi se. Kaj će mi to. Pijem koktele, Sex on the Beach, šta ću više, to mi je super. Osim toga, ne želim se naviknuti.

Ona je umrla od smijeha.

- Tuko, samo se debljaš od tih šećernih sranja.

A ti spadaš u školu mišljenja dr. Sakomana, rekla je.

- Kaj ti je to?

Dr. Sakoman i slični debili misle da droge imaju "razvojni put". To bi značilo da klinac od nekih 14 godina upadne u grupu koja se naziva "lošim društvom". Želeći se svidjeti  popularnim vršnjacima,  on se prilagođava i spomenuto loše društvo – i to stavi pod navodnike  - mu nameće kako je "snifanje ljepila"  nešto što mora probati.

- Snifanje ljepila?

- Udisanje UHU-a, dodaje ona, i "pušenje đoke"

- Ups, a kaj je to? 

- Ne kurca nego šita. Jako je cool. Snifanje i pušenje, smatra dr. Sakoman, pod daljnjim utjecajem LD-a dovode do ovisnosti o teškim drogama kao što su heroin… 

- Aha, Bare, pomišljam.

…Kokain, speed…

- Bizon...

- Tu su još i tzv. halucinogene droge - LSD, gljive, kaktusi.. Njihovo uzimanje najčešće veze nema s LD-om. Kao što nema ni lošeg društva nego dobrih dilera, tu je zastala.

- Jebote, žena je enciklopedija. Nije valjda probala jedino ljepilo. Ma da me ne bi čudilo da je za krajnju nuždu i stik UHU-a u njezinoj Cardin torbici punoj skrivenih pretinaca.

Pila sam Sex on the Beach i nervirala se. Jebeni Antonio nije me uopće primjećivao. Držao se po strani, sa Snejki, kladim se, zato što će od toga imati neke koristi.

Nama se pridružio i Mali Mate – umrla sam od sreće, ali kad sam vidjela da me Antonio ne jebe dva posto, odlučila sam ipak biti ljubazna prema njemu.

Iva je i dalje mljela o drogicama, kako je govorila: 

-Speed - droga od koje je otišao ten Lani, mnogim drugima. Jeftina verzija kokaina. Kao da si ušmrko deterdžent - odvratno. Dobro za mršavljenje.

- Smiri doživljaj, rekao je Mali Mate. Ja sam za bijelo.

- Kokain - ako je dobar- uzvratila mu je -  fino ide uz viski kolu ili šampanjac - taman te diže da se ne napiješ. Ne biti halav i uzimati previše - počne lupat srce i paranoja te pere. Najbolje svakih pola sata ili petnaest minuta po dvije linije.

Jebote, pomislila sam. Koliko to košta.

Kad je Antonio nestao s droljom, uzela sam Matu pod ruku i bijelo pod nos. Otišli smo gore, na kat.

Letjela sam!

Izabeellllaaaaaa…. Izabeliceeeeee…

True romance

Kad bi majka znala što je Izabelica učinila, ne bi tako pjevušila. Izabelica je, dakle, razmijenila svoje tjelesne sline s Malim Matom. Spavala je i s tim nabildanim, nauljenim, naparfimiranim likom. Pljunula bih si u lice, jebote. Našmrkala se. Jebala se. S karikaturom. Isuse. S karikaturom u smiješnim šarenim gaćama kojemu su tata i mama kupili vilu, auto, karijeru i kokain.

Kokain. Fakat diže ta stvar. Fly, Robin, Fly, leti, Izi, leti, gore do neba. Letiš, kao da si prikopčan na Krško, lijepo ti je, svijet je tvoj i želiš da to nikada ne stane.

- Srce, kaj ćeš doručkovati? 

Mama je divna. Brine se za mene. Tretira me kao svoju malu djevojčicu iako imam 19 godina. Želi da uspijem. Da budem manekenka, da završim faks, da radim negdje, na televiziji, u medijima, u javnosti jer sam lijepa i jer to zaslužujem.

Mate je kreten. Ali, sama sam kriva. Isuse, ja sam spavala s njim jer je idiot Antonio plazio po Snejki. U toj jebenoj ljubičastoj vili nadomak Samobora, gdje je bilo više luksuznih automobila nego na ZG auto showu.

Antonio mi je rekao da sam sjebala stvar. 

Antonio me prekorio. Nisam odmah skužila zašto. Jebe me da sam bila neljubazna s Dejanom i Sinišom. Ko su mu ti? O čemu priča. Razumijem da su to neki važni ortaci, neki bogataši koji će pomoći i meni i njemu… Aaaa, tad mi sijevne misao jaka kao munja: to su Srbin 1 i Srbin 2, oni koji su me htjeli jebati za male pare. Aha, može, kako ne.

- Pojma nemaš tko su ti ljudi, rekao je Antonio. - Onaj visoki, zgodni momak, znaš kako ga zovu?

- Zovu ga "Gazda pizda", "Gazda jezda" kaj znam kako ga zovu, jebe mi se, pomislila sam, ali nisam ništa rekla.

Zovu ga Srpski Escobar. Jel ti to nešto govori?

Kako ne, moćno, rekla sam. Ne znam, nisam mislila ništa, ali bilo je jasno: nadimak mu je je bio pun novca. Malo sam guglala. Escobar je bio poduzetnik iz Srbije, često je dolazio u Hrvatsku , obožavao je Opatiju. Bio je neki dendi, volio je nositi crna odijela, dolčevite, balonere, biti uvijek zbigecan. Zgodan je, ajde, ako je to neki važan poslovni partner, bolje on nego don Mateo Piccolo...

On mi treba, rekao je Antonio, i odmah se ispravio. - Ne, on NAM treba. Nama, Izi, kužiš?

Kužim.

I kužila sam, majke mi.

- On ti zadnjih godina ima stalne klijente u vrhu države. To će nam trebati. Jedan od političara iz Stranke srpskog jedinstva, bio je toliko zadovoljan njegovim curama da su na njegovu preporuku  djevojke počeli tražiti i drugi političari. Neki njegov frend rekao mi je kako je Escobar u auto utovario punu vreću maraka. Na pitanje otkuda, samo se nasmijao: “Pa moje djevojke vrijedno rade”.

Dolazili su mu svi, političari, estradnjaci, pa i policijski šefov, svi osim Slobe. On je radio mudro! Najvećim zvjerkama slao je djevojke na račun kuće, a zauzvrat je imao zaštitu i slobodu.  Tvrdio je da svi političari iz ministarstva kulture i sporta dolaze kod njegovih djevojaka. Izgradio je bliske veze s ljudima iz uprave klubova Zvezda i Partizan... Da bi im se dodvorio, za sportaše i dužnosnike klubova običavao je organizirati i cjelonoćne orgije. Kužiš koja je to moć?

- Kužim, tko ne bi.

Svijet pravih vrijednosti

- Mrvice moja, pjevušila je mama, sinoć sam ti bila u frizeraju. Našal sam frizerku za 80 kuna, a cura odlično radi. Mrak, miceku moj mali. Vidi kako me je sredila… Tu mi je zamahnula glavom na kojoj je fakat bila nova frizura. Nije loše. Malo sam joj se kao divila, ali vjetar je zalupio vrata na terasi pa mi je majka odskakutala do terase. Otuda je nastavila opisivati svoju divnu frizerku. Jedva sam je čula.

Komadi sjećanja koji su dolazili polako, jedan za drugim, u pauzama maminih raspjevanih monologa, bili su jedan gori od drugog.
Pred jutro, kreten mi je rekao:

Evo ti 200 eura, dovoljno? Imat ćeš za taksi i da se lijepo najedeš, vidi kako si mršava. Manekenko. Ono si što jebeš, rekao je, vrlo, vrlo zadovoljan sobom i svojim trofejima.

Mamu ti jebem.

Uzela sam. 

- Mireli sam, rekao je Mate, dao stotku.

Gle, kreten misli da je to kompliment. I da mi laska. O Bože moj, tako mi i treba. Poslije jebanja ima karanja, u glavu.

Prije mene spavao je i s nekom Mirelom. Kaže, sisurine – kano klisurine, to mu je bilo jako smiješno, razvalio se od smijeha majmun hercegovački kom je ono malo mozga pojela droga. Kako će to izgledat nakon što rodi dijete, do poda će se prostrt, jebote. Ma jebe mi se za Mirelu. Mislim, kad bi bila samo Mirela. Kad ne bih bila i ja. I to sve u inat Antoniju. Pa to je glup razlog u pičku materinu. I još, on me nije ni vidio. Žalibože manevra. Jak ti je manevar, Izi….

Mada, ta koka, svi šmrču. Fora je to. Em te diže, em se možeš okolo preseravati, em si dobre volje. Mada košta. Nije za svaki dan. Svaka druga manekenka koja drži do sebe, šmrče. To je dobro i za liniju. Jebat ga, kad je tako.

Ali jebemu, Mali Mate. Uvijek ja biram: UVIJEK. Kažem Ne, ili kažem Da, ali moja se čeka. A sad me taj agresivac uhvatio na krivoj nozi. Nisam baš bila široke noge. Po tome su me svi znali. Držala sam do sebe. Valjda ova pizdarija neće utjecati na moju reputaciju – ako nisu svi pričali… Nisu vražju mater, pa to tele od Mate sigurno je već sada na Cvjetnom svima rastrubio da me jebao, možda i da mi je platio. Isuse, smrzla sam se od te pomisli, smrzla, doslovce ukočila! Ali, nema veze. Danas je novi dan.

- Hoćeš li hamm & eggs, pitala je majka.

Ne jede mi se baš nimalo. Ni mrvicu nemrem staviti u usta. To je valjda od te jebene koke. Koke, koju sam još i ukrala s ormarića da imam za doma, ja, Bože moj, ja… Pokupila sam roksić koke sa stola kao zadnja jebena narkomanska profuknjača. Lijepo iskustvo, famozno, divno jebote.

- Nisam gladna, rekla sam majci, koja je u kuhinji neki drek prevrnula. Čulo se samo cangrrrrrr… Opa. Veselo.

- Mačketino! vrisnula je majka, pazi kuda trčišš!

Mačak, naš mačak, upleo joj se u noge dok je nešto prtljala oko peći. Dobro, nije bilo ništa, razbio se jedan tanjur i to ti je to.

- Malecka, imaš poziv na reviju večeras, rekla je majka, zadovoljnim glasom. Kad-tad zapazit će te netko važan i onda dolazi tvojih pet minuta.

Zapjevala je neku pjesmicu, u stilu, „doći će i tvojih pet minuta“. Hoće. Slažem se. Znam da vrijedim, bit će to divnih pet minuta, ali ono sinoć, ono je bilo užasnih pola sata. Nema veze. Moram biti jaka. Ovaj svijet, svijet modela i manekenki i kurvi i svetica, jako je naporan. Ali nema veze. Gdje bih došla kad bi me neka sitna svinjarija omela. Imam veći cilj. Meni to nije, kako mama misli, malo jači hobi koji će mi olakšati put do nekog boljeg posla ili do udaje. Ja želim baš uspjeti, kao Korina Korina. Istinabog, nju sad sticky nigazzi jebu u najcrnjem getu i izgleda ko Slavica Radić od too much kvarcanja, al bolje i to nego spot malog Mate i jebanje za 200 eura. Želim nositi revije u Parizu, Madridu, New Yorku, Londonu. Ok, ako već moram spavati s nekim - neka bude iz Emirata. Ili Londona, ako budem imala više sreće. 

Mršava sam, imam osobnost, indeks tjelesne mase jebenih 18 – idealno – i ne želim ni mrvice više. 

- Ne mogu jesti, velim mami.

- Premršava si, završit ćeš u anoreksiji. Armani kaže da ne voli mršavice nego normalne cure, a ti se izgladnjuješ. Pa bar u Zagrebu možeš imati koju kilicu više, brijala je majka.

- Gdje je revija, tko je zvao, upitala sam je.

- Rujana. Na velesajmu, kaže majka i nastavlja po svome. Premršava si. Moraš biti ženstvena…

Majko, to su prošla vremena, rekla sam joj. Idu mi na kurac te revije. Dobijem siću. S tim ne mogu živjeti ni u besparici, ni u beskunici, živim u bezlipici. Jebote, više mi je ostalo od onog grizlija sinoć, nego od dvije revije.

Onda me nazvao Bizon. Loše je volje, a kada je ptici u lošoj formi drug, tada ni ona ne leti na jug... Uglavnom, prtljao je o tome kako s gospodom Srbima treba biti dobar, "regionalne veze", "zajednički interesi" bla, bla, truć, rekla sam da shvaćam pogrešku i zaklela se u sve živo da ćemo ubuduće dati sve od sebe kako bi regionalno poslovno povezivanje s našim ortacima iz Begeša bilo što uspješnije. Dogovorili smo se naći, on, ja i Antonio, da odemo na piće, pa se eto takve greške više ne bi ponavljale.

Tad me nazvala Dina. Dobro mi je došlo, da joj se malo isplačem. Rekla sam joj što se desilo dobro, ne baš sve, novac i kokain sam preskočila, rekla sam da sam se napila i da mi je dao za taksi ujutro i da sam ljuta na Antonija.

- Jebote, najrađe bih mu nožem izgrebala parkete; napravila par rupa na njegovom lažnom Mirou, napisala na sandučiću „peder“, izmislila bih priču kao da smo se jednom napili i došli kod njega u stan i da se ništa nije dogodilo, nego da se rasplakao i priznao mi kako je gej…

- Smiri se, rekla je Dina, nije ti to loša zamisao – a možda nije daleko ni od istine.

- Na fejsu ću mu napisati – babojebac – rekla sam. 

Tako bi to izgledalo u mašti, a u realnosti ću plakati, izblokirati moć ' kretena u mobitelu i to bi bilo to od osvete. Ma ni to neću. Kaj on mora sve to znati. Ne, samo ću Dini u suzama reći koji je to kreeeten!!!! Jebe se s plastičnim lutkama dok ja imam leptiriće u trbuhu. Neću ga zvati.

- Tako je, draga, rekla je Dina.

Što bi rekla da zna za mene?

Kreten Antonio eksplodirao bi od ufura da zna koliko patim zbog njega, pomislila sam. Dobro, neće svijet stati bez njega. Neće, valjda.

- Smiri se, ponovila je Dina i krenula sa svojom omiljenom trač partijom.

- Pazi ovo, počela je verglati, sjednemo ti mi sinoć na Cvjetni, a stol do nas točno preko puta mene Kristina Marić nafrčkala kosu, izgledala je kao morska sirena u crnoj haljini do poda, s nekim narukvicama, baš onak guba. S neke dvije cure je sjedila, mlade neke, biće studentice, u riflama i majicama, a ova među njima kao zvijezda, uglavnom, ja sam se baš zabavljala jer sam načula njen trač: pazi, Doris Srečko se jebe sa Zokijem Kravićem!

Ups, to me priznajem dobro nasmijalo. Dobro, taj je kao smrt. Tako bar kažu: nikome ne prašta. Ali to s koliko je uživanja Dina, a ona je „uvijek iznad toga“, pričala taj trač, to me fakat nasmijalo. Neloše, neloše!

- Pazi, dodaje Dina, najbolja scena ikada, otvorenje nečega u X-Centru, Nives Celzijus s bebom koja leži u kolicima, svi puše okolo, a ova joj tutne bočicu! Ha, kaj nije za krepat, a stara? 

To me malo razvedrilo - inače bih valjda do večeri izgledala kao za karmine.

Ako uspiješ, dobivaš 500 eura po reviji

To za reviju ne mora ni biti loše, lijepo je izgledati kao ledena kraljica, šutjeti i biti nepristupačna, ali ja sam se iskreno bojala da bih u takvom raspoloženju ubila sve oko sebe negativnom energijom. Odšetala sam do špice, naći se s Antonijem i Bizonom. Oni su, međutim, bili s Escobarom. Mogla sam misliti. Odmah mi je počeo ulijetati, ali je bio preagresivan i presamouvjeren.

Odjebala sam ga, a onda osjetila žestok udarac nogom iznad pete. Antonio me lupio i prostrijelio očima. Bizon je kolutao očima i namigivao, dajući neke telepatske znakove.

Nasmijala sam se Escobaru. Popili smo piće, a onda me on ponudio prevesti kući.

- Mače, ideš kod Kluza, pitao je. 

Nisam razumjela foru, ali Bizon mi je objasnio da je to stari štos iz socijalizma. Bila je neka reklama, neki crnac je reklamirao tekstilnu industriju Kluz, i onda bi u tv reklami pitao djevojku – mače, ideš kod Kluza? A ona bi uzvratila, idem.

Otišla bi, poput mene. No, frajer me, umjesto kod Kluza, odveo u Pallace. Nisam se nećkala, to ne. Shvatila sam što Bizon i Antonio žele od mene. Gospodarska diplomacija, hahahaha..

Završili kod njega u sobi. Iskreno, seks je bio fantastičan. Ne znam kako je moguće da u krevetu tako dobro funkcioniraš s osobom koja te fizički ne privlači. Ali finalni je "potres", "eksplozija", "mala smrt" ili "veliki O" bio razoran kao potres na Fukushimi. Devet stupnjeva pa tsunami. Ali posvađala sam se s gnjidom kad sam shvatila da ne želi platiti.

Ajmo, rekla sam, solarna operacija.

Šta ti je to, mače, rekao je.

Lovu na sunce.

Lovu!?

Gledao me kao da sam pala s Marsa. Bio je očito tako zdaovoljan sam sa sobom da se vjerojatno začudio jer mu nisam ponudila plaćanje.Mislim, da ja njemu platim. Jebote, koji kreten.

I, šta sad... zaustila sam, ali sam pomislila da bi se ovaj mogao raspiziditi žešće.

Izašla sam van, više bijesna, nego razočarana. Nikad više, Izi, govorila sam samoj sebi. Nikad više. Odsad samo plaćanje unaprijed.
Na Velesajam sam se dovezla taksijem, baš kao ledena kraljica. Teško je umirati od sreće kad znaš da ćeš dobiti 300-400 kuna i da s tim jedva možeš platiti taksi, pola od toga, i za večeru drugu polovicu. Ponekad bih se htjela i najesti. Zbog ovih jebada od revija jelo ipak zaobilazim. Ponosna sam na svoje mjere, ali nije da ne koštaju. Nije lako. Dina nije htjela sa mnom, dovoljno joj je glamura za idućih par dana. Nema veze, šta sad. I moram priznati – urokala sam se, prije revije… Ajde da bar ima neka korist od te kretenske leopardske pojave.

OK: moram najprije dobiti stalni angažman u jednoj od ovih boljih kuća pa će me ona poslati van. To je plan. One te pošalju van, daju te Talijanima, onda ti oni osiguraju stan i hranu, i vode po revijama, snimanjima, SREĐUJU kampanje. To traje nekoliko mjeseci, oni gledaju što s tobom mogu napraviti. Ako ne mogu ništa, ako te škartiraju, vraćaš se kući. Ili te prodaju u bijelo roblje. Hm, gluposti. Ne ide to baš tako. Ali ako uspiješ, dobivaš 500 eura po reviji. Možda i više. Navodno ti agencija odmah uzme pola. Oderu te, ali moraju vratiti lovu koju su u tebe uložili. Mnoge manekenke kod nas i ne znajući potpisuju ugovore na sto godina. To je glupost jer ako se daš agenciji, ona će ti uzeti pola prihoda, sve tvoje najbolje godine. A opet, mnoge cure ne čitaju ugovore jer će sve dati samo da ugovor dobiju. Iskreno? Pa i ja bih tako napravila. Treba se popeti gore. A onda, onda ćemo razmišljati o svemu.

Izlazak na scenu nevjerojatno je iskustvo. Kupate se u moru svjetla, različitih svjetala, i gledate sve odozgo. Doslovno. I nedoslovno. Znate da ste bolji. Vi za jedan dan proživite ono što neke od debelih teta u publici nemaju za cijeli život. Prije svega, taj osjećaj nadmoći. Ljepote. Jako je to.

Tamo je dominirao Ante Gotovac. Brijao je, kao i obično, i ogovarao svoju bivšu ženu. Još joj ne može oprostiti cipelu.

- Napravio sam zvijezdu od nje. A ne zna jel' se pravilno kaže Iran il Irak, jebote. Ma kurac, ne zna jel se kaže Sjeverna ili Južna Koreja, mljeo je Ante. Kruševac ili Hlebine.

Tu je i Pjer „draga ovo“, draga bok“, „draga ono“. Nije loš lik. Za jednog stilistu, neobično, ali ima stila. Kaže Mišo Kovač, prije su bili krojači, sad su svi stilisti. Jebote, u pravu je, ali ovaj, okej, on je dobar. Recimo da zaslužuje to ime stilist.

- Draga, znaš kaj je. Imaš i preči put ako ti je tak stalo do Milana. Pazi draga, ja ti znam sve te manekenke, sve su one uspjele preko kreveta, tako se dobiva posao, mljeo je Pjer. Nije ti ovo posao za neko veliko mudrovanje. Moraš biti zgodna, mršava i raspoložena za zabavu. Ak si bedasta, prodat ćeš se već za dobar shooting ili za jednu kampanju. Manje ti to sve vrijedi, nego što ti misliš.

- To ti sve ovisi o osobi, jebote, pa nisu svi isti, uzvratila sam mu.

U tom njegovom pametovanju prekinuo ga je nekakav fotić, kojega je Pjer očito smatrao jako važnim, jer je poprimio ozbiljan izgled i odmah otišao za njim. Pomnožio me s nulom. Uspjela sam malo popričati i s Anabelom. Ona je uspjela u Njemačkoj pa se vratila doma. Kataloška snimanja, al pare su tu.

- Nisam sigurna da ti je pametno planirati samo taj posao, rekla mi je. - To su ti stalna odricanja. Završiš jednu reviju i odeš na drugu. Dođe kraj i njoj, a zove te menadžer da ima novi parti, jako važan zbog ovog ili onog i tako u krug. Od tog svijeta malo zapravo vidiš jer si stalno na snimanjima, pod reflektorima, na podiju i u hotelu.

- Ali ja baš to i želim, pomislila sam. Ipak, rekla sam:

- Hm, ne zvuči nezaboravno.

Revija je bila, sve u svemu, dobra. 

Ali za pare koje su mi tamo obećali – jer plaćaju tek za koji mjesec – mogla sam samo otići doma, majci, koja će mi već sutra opet nuditi jaja sa šunkom ili neku sličnu, slatku stvar…

Antonio je bio na reviji. Vidjela sam ga kako sjedi u prvom redu, pored Modnog tetrijeba, kočoperila su se obojica. Srboescobar je stajao sa strane. Antonio mi je kasnije prišao, blistajući od zadovoljstva.

Jebeni škrtac tvoj Escobar, rekla sam mu. Tvrdica. Tvor.

Bilo je to ulaganje u budućnost, rekao je on, izgledajući kao da ga boli kurac.

Odmah potom otrčao je ortaku Srbinu, da dogovori posao. Vidjela sam ih kako šušljetaju. Srbin je izgledao mrko. Nije se činio presretnim, a Antonio je, dobri Antonio, i dalje blistao. Izgledao je kao sunce koje se ujutro rađa iz Dubrave....

Zguglala sam opet Escobara, Pisalo je da ima 200 zaposlenih, da se bavi kazinima, da je tajni policajac srpske službe, da je likvidirao protvinike režima, da je ovisnik o adrenalinu, dendi, prokleti tajni agent, dakle... Hm, mnoge bi djevojke bile sretne da su imale priliku kao  ja, makar i džabe.

To me utješilo...

Iza- bela. Izabela. Izi….

Kreštavica se ponovo dere. Kre- kre. Majka. Stan, Srednjaci.

Daj začepi više, mislim. U kurcu sam. Ne da mi se ustajati, ne danas.

Ali ne, stara upada u sobu. Klepeće o faksu i Dini, nešto da trebam biti na faksu i da je Dina zvala. Ni ne kužim kaj brije. Kao, Dina je zvala sto puta, nešto se zbiva na faksu. Sama važnost tih dviju činjenica natjerava me da se okrenem na drugu stranu. Ali, ugledam je krajičkom oka. Vikleri, veš u rukama, peglanje pred posao, jutarnja gimnastika po stanu gdje već godinama nije ušla nova stvar,, i onda mi je dođe nekako žao. Mama stalno govori da treba održavati „prave vrijednosti“ iako je njen život pun dokaza da one ne postoje. Rad, kaže ona. Tko se od rada još obogatio? Pokažite mi takvog i imate me. Moral. Gdje je to? Šta je to? Može li se time platiti taksi? Mislim, dobra je ona, ali uz prave vrijednosti pere veš u dva iza ponoći. A opet, često i pjeva s tim viklerima na glavi.
-Belice, znaš kaj se zbiva? Ostavila sam ti 24sata na stolu. Begovićka se rastaje od "poduzetnika", taj isto ima fini dosje. Sad bu joj kćerkica miksala Martinije dok ona piše "Život u garsonjeri". Majka se nasmijala na tu svoju duhovitost. Pa nije loše.
Promrljam da ću ustati i otići na popodnevna predavanja. Moram to reći. Ona se okreće, odlazi u dnevnu sobu skinuti te jebene viklere, i onda u svoju firmu. Po pet hiljada kuna. Kurac.

- Moje dobro djelo za danas je napravljeno. Okrećem se na drugu stranu. Stavljam masku za oči, ne želim da me sunce budi.
Spavam, sanjam totalne gluposti: Bizona lisicama vezanog za radijator kojeg Iva strogo ispituje:

- Bizone, koliko krugova ima pakao? 

Bizon odgovara:

- Nema krugova, nego su crte. Lajne. U paklu nema ni jedne lajne, zato i jest tako težak. 

Ova dobiva slom živaca. 

Urla - nije! Devet! Jebote zbog ovakvih kao ti i imamo državu u krizi. Krizu u državi. Državu u kurcu. Ti u kurcu i ja s tobom.
Gledam ih. Gore imamo djevojku, perspektivnu manekenku, odraslu na medu i mlijeku, Starsu i Fashion.tv-u, rižinoj kašici i maminoj ljubavi. 

Dolje imamo ovo govedo, othranjeno ni na čemu, naime, s kostima lica koje izranjaju iz gležnja. Tako je ružan da konji ržu kad ga ugledaju. A, ipak je on VIP, svi ga vole, žele se družiti s njim. Pohvalio mi se da je dobar s Fučekom. Fuček radi spinove za vladu. Pričao mi je kako je prije dvije godine dostavio stenogram policijskog saslušanja Vlatke Pokos i njenog tadašnjeg muža novinama, kako bi zaštitio neke političare od novinara. Kaže, moraš nahraniti zvijer. Pustio im je zapisnik na kojemu muž vrijeđa Vlatku da je siroče bez oca i taj tjedan svi su pričali o tom vrijeđanju, nitko o nekoj vladinoj svinjariji. „Kad želiš sve sakriti, sve otkrij“ rekao mu je Fuček.

Takvih likova u Bizonovom društvu ima stalno. Čini se da su u simbiozi. Stalno se nazivaju, ali paze da ne govore baš naglas.

- Smiri se, kaže Bizon.

- Zašuti idiote, poklapa ga ona, stavljajući Snoop Doga. I jebala te Super Silva, dodaje prezrivo, bacajući prethodni CD iz playera.

- Kakav seljak, na kog ja trošim vrijeme. Sad će mene Snoop smirit.

U košmaru, Bizonu i Ivi dolaze dva ministra, debeli u pičku materinu, i mole Bizona crtu.

On ih gleda iz lisica i klima glavom, aha. Može, momci.

Razmišljam u snu, kako će Iva najebati kad se ovaj majmun na podu riješi svojih lisica. Kolikogod bio kinky, sigurno mu nije ugodno da gledam kako mu ova luđakinja baca Super Silvu u glavu. A možda se i pali dodatno na to. 

Kakva buka, jebote, ništa ne čujem od bitova, glava me počinje užasno boljeti.

Budim se. Srednjaci. 

Bez Bizona na podu, bez Ive s bičem, već mi fale kad postanem svjesna gdje sam.

Čujem jebeno lupanje po vratima. 

Teturam prema hodniku, gledam kroz špijunku. 

Dina. 

Duboko udahnem razmišljajući, al začujem siktanje - ako misliš da ne znam da si tu, gluplja si nego što sam mislila. 

Jebena krava, šta si ta zamišlja da je. Otključavam.

Upadni.

Odmjerava me, za što me apsolutno boli kurac. Samo mislim - da li mi je bliže lavabo ili kuhinja da popijem vode? Dina me slijedi u stopu. 

- Na šta to ličiš? Znaš li da su tri sata popodne?

Čak i ne zvuči nadmeno koliko zabrinuto. Ona je drag lik. Samo ponekad zna biti naporna. Pedagoginja. Zvuči vrlo starmalo u takvim scenama.

- Daj se umij, ja ću staviti kavu da se kuha. 

Idem u kupaonicu. Nema šanse da je u pravu. Ma šta sere, baš dobro izgledam. 

Mršavija sam od nje, od većine, hvala ti Bože na puderu za podočnjake, maskari… 

Fak, moram oprati zube. Bijela pasta me veseli. 

Ček, ček- imam još komad bijelog u pudrijeri. Ne, u trapericama! Ostalo mi je. Nije bilo loše. Hoćemo još, hoćemo još.

S četkicom idem prema sobi, Dina je i kekse izvadila - volim je iako je teška ponekad - svaka bi žena tako trebala imati neku svoju ovakvu ženicu da se brine za nju. Tu je dragocjeni kamenčić koke, pa i malo više. 
Uzimam odjeću, kartice, CD, idem si zdrobit jednu prije tuširanja, a da i ovu tuku mogu slušati. 

Drobim s karticom od tekućeg, slažem s onom od žira - najtanji vrh- i vučem s mamine drage veš mašine koja nije vidjela nikakve akcije od kad me u srednjoj na istoj toj mašini opalio predsjednik razreda.

Odmah sam bolje, tuširam se prebrzo, sve u želji da povučem još jednu. Nakon lajne povučem par kapi u nos. Vode. Antonijev diler, jedan dragi Turčin koji mi se odjednom našao na speed dialu objasnio mi je da tako sve pokupim i da jače lupa. Živjeli Turci! Jebo onih 3:0, s ovakvim trikovima mene su kupili. 

Da mama Dina bude sretna, počešljam mokru kosu, stavim i sjajilo. Ostatke na CD-u nosim do svoje sobe i krećem prema dnevnoj.
Dina me gleda u čudu:

- Koji je tebi kurac?

O jebote, ovu treba pet crnaca dobro izjebat da se malo opusti. 

- Reci Dina, što je bilo?

- Jel znaš koji je dan?

- Petak, ne četvrtak. 

- Da, tuko, a šta je četvrtkom?

- Gjuro. 

- Jel se ti praviš retardirana ili šta? 

Nastavlja:

- Jel me jebeš da hoćeš stipendiju da pobjegneš van ako ti ne upali to tvoje vucaranje na montažnim pistama? Šta ti treba za stipendiju? Onak, faks za početak. Potpisi. Ispiti. A? Kaj veliš na to?

Uzimam kavu.

- Jel' me slušaš? Nisi bila jutros na Kardumici, šta misliš da će ti ona kao ja lupati na vrata da ti da potpis? 

Gledam ju. Razmišljam - da sama sve povučem ili da je ponudim. 

Ma ponudit ću - ako odbije - dobro - riješit ću je se i imati sve za sebe, ako proba, možda začepi više srat kontru.

- Dina, ti si divna. Ja nemam nikog tko se brine tako za mene. Ja te volim. Ne zajebavam se, fakat te volim. Nego, popila sam kavu, a još sam malo sjebana od sinoć. Povući ću malo. Ajde uzmi. Ajde. Neću sama.

- Ti si kompletni idiot, odgovara.

- Jupi, sve za mene pomislim. Lala, sve za mene. Gleda me, puši i kaže.

- Di ti je?

Ha? Koja dvolična kuja, jebote.

Idem prema sobi, al prvo s CD-a odvajam dio sebi, za poslije kad ova ode. 

Slažem pušku od papirića i vučem

Jebote, nisam je u kuću trebala pustit. Dok dođem do sobe imam što vidjet - čeka sa spremnom novčanicom. Šutim, dodajem joj CD, ova kao jebeni slonić-tonić pol grama strpa i dodaje mi novčanicu. Ne vučem s tim, neki cigo je s tim guzicu brisao, i prasnem u smijeh. 

Gleda me, al već je puno opuštenija. Slažem pušku od papirića i vučem. Dina pali pljugu i kreće joj prvi val kokainskog blebetanja. 

- Šta već po doma imaš, “ne vučeš s novčanicom”, šta jebote, Bizon je dao da ti osobni pribor izrade? Cjevčicu za vuć? Hoćeš imati svoj jebeni neseser sa špricama kao Travolta u Pulp Fictionu? Šta će ti ko Jacku Nicholsonu u njušku ugraditi zaštitu? 

Kažem da to uopće nije loša ideja i da je našoj poduzetnici Glumičić ugradio titanij te da joj je od onda super. Svijet žena koje jurišaju i muškarce čekaju u zasjedama je zajeban. Ne biraju sredstva, hoće sad i hoće sve. Ništa im nije teško. Ne prežu ni od čega. Zabit će vam nož u leđa, sasuti kiselinu u oči, staviti cijankalij u piće, ugraditi titanij, silikon, šta god treba. Malo koja hoće nešto postići sama. Sponza u ribolovu, to je gore od piranje.

Kako me ne bi jebala, kažem joj da je ovo prvi put da imam za ujutro, sasvim slučajno. Nije daleko od istine.

Ona ispaljuje kao iz topa - E, možeš izjebat Kardumičinog asistenta za potpis.

Ha? Šta je njoj. Aha. Kardum. Faks. Asistenta? Izjebat?

- Ma dobro, popušit, haha, al stara, treba ti taj potpis, kaže. I slaže nove lajne.

Okej Dina… Malo nam se percepcija promijenila nakon koje lajne, mislim si, al mi je čudno zašto i mene tako ne puca. Jesam malo previše uzimala? 

Šta smo rekli koji je danas dan? Četvrtak?

Ma boli me kurac, povučem.

- Gle dear, samo se treba znati kontrolirati, kaže Dina, sirota, možda i nesvjesna da to svaki dan slušam. Antonio, diler Ljubo, Bizon, svi se oni “jebeno kontroliraju”, kuiš ono, imaju samokontrolu, pa se bolje osjećaju kad maloj curici sole pamet da će najebat ako ne bude poput njih, nesvjesni sranja koja su već napravili. 

Obično se iznad sedam grama vode takvi razgovori.

Zvoni mobitel. Slatka melodija. “The only man who cold ever reach me was a son of a preacher man“… 

Melodija rezervirana za Antonija. Aretha Franklin. 

Dina zapjevuši, al kad čuje da je riječ o Antoniju smrkne se.

- Fufan, promrmlja, i krene vuć. 

Gledam zabrinuto koliko je ostalo i posvećujem se Antoniju. Idem prema sobi slušajući kako priča o otvaranju ljetne terase galerije. O čem on priča? Isuse, ne priča o Galleryju nego nekoj galeriji, pa ovo je predobro… Sav zagrebački fancy šljam kreće u miks s kvazi-kulturnjacima, Bruketama i sličnim kurcima i seli se na jeftina vina u zagrebačke vrtove galerija.

Nema se za more, ima se za lajne na Gornjem gradu. 

Virim u sobu. Dina je nad CD-om i šmrče.

- Idem Antonio, skupi me kad kreneš. Al što prije. Nedojebana mi je je na kauču i moralizira. Antonio se nasmije i spusti. 

- E Dina, morat ću pušit asistentu drugi put, idem na otvorenje galerije.

- A šta tvoj Antonio sad puši nekom slikaru, zabezeknuto pita? 

To mi nije palo napamet, fakat. Ili Isuse, ne smijem razmišljati, ali je prekasno.. Ti kvazi kulturnjaci su mi sa svojim pretencioznim spikama bili gori od Debele. Ok, tu negdje. Čitam te spike – to je sve isti kurac-malo kulturni, malo korporativni - tranzicijski mix- mladi, perspektivni, ali ih koče „vlast“, „prilike“, „konzervativna sredina“. Onda imaš „prave“ kulturnjake- kazalište, kvazi-kazalište, Močvara, Gavella. Ono što je vani off off Brodvej u ovoj vukojebini su takvi likovi. Pa malo kvazi-korporacije- vojničke hlače, ne , majica s kuuul natpisom, šiške iz Glamoura za 700 kuna, „CASUAL FRIDAY“- da petkom ekipa na brdo na posao dolazi u majčicama i svi su tak ono opušteni, pa jebeni radio 101- „we shall never surrender“- ma mater vam tko vas sad jebe, nemreš mi se na 96. furat do kraja života. I to u zemlji goluba i umirovljenika. Prije 10 godina sisali su Soroša, sad je kao Hrvatska nešto naprednija, teže je nać telca koji će sponzorirat „kulturu“. Stalno iste fore po novinama, bla-bla, truć truć. To ne možeš ni zapamtiti kaj sve govore, naročito kad otvaraju izložbe. 

- Ne Dina, idem se kulturno udizat, kužiš. Ne znam tko izlaže, šta izlaže, dal opće izlaže, al ne mogu biti tu. 

- Ti ćeš fakat s njim bilo gdje otić, kaže Dina kao da je odlazak u galeriju ravan odlasku pred streljački vod.

Pa i nije to tako daleko od istine.

- Dina, trebam se spremit.

Dina gleda u ostatke koke.

-Da se nisi usudila! Ni ne pomišljaj, rekoh joj.

Uzima torbicu, gleda me pomalo tužno. Kuja blesava, ona će mene sažalijevat, a na kraju mi da pusu i odlazi.

Alefakinluja!!

>>> Kraj drugog nastavka