Prije deset godina oženio sam se za preljepu ženu. To je bila jedina osoba za mene i jedina koju sam volio. Naravno i našeg sina. Mogu reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Upoznali smo se Osijeku na jednoj zabavi. Nikad neću zaboravit taj trenutak. Moj prilazak njoj sa tolikom tremom da sam sve zeznuo kod uleta, ali na svu sreću je ispalo simpatično tako da mi nije zmjerila već smo tada dogovorili se za kavu. I tako nakon par mjeseci smo se oženili i dobili našeg sina. Bio je lijep brak svih ovih godina. Ona je kolko sam je onda znao bila dobra žena. Stvarno sam za nju mogao reći da je bila jako kvalitetna osoba. Bilo se lako za dogovoriti oko svih naših bitnih problema. Jedan kvalitetan brak. Ja sam privatnik tako da mi je posao da putujem po okolnim selima i prodajem naše proizvode. Inače proizvodimo poljoprivredne alate. Posao je krenuo u svoj toj krizi za čudo, ali kriza više nije bila u poslu negu našem braku kad sam saznao što mi se doma događa dok me nema. Nisam zapravo ništa sumljao u početku, ali osjetio sam da smo se distancirali. Nije bilo više toliko ljubavi kao na početku. I znao sam da brak ima i uspona i padova, ali ovo je bilo drugačije. Osjetio sam to. Kad god bi odlazio primjetio sam da mi žena nije tužna već sretna. I onda sam posumljao. Čak su mi i susjedi rekli da kad me nema da dođe neki muška