Rukometaši umorni i sretni - A sad idemo spavati...

Ponoć je već odavno prošla, a rukometna je ekspedicija čekala
“noćni let za Hrvatsku” na aerodromu u Oslu. Umor je slomio naše srebrne rukometaše. Za jednim od stolova sjedili su Ivano Balić i kapetan Pero Metličić ispijajući zasluženu pivicu. Srebrne su medalje “skrili” ispod majica, umor i rane zadobivene u bespoštednoj borbi na terenu na kraju su ih ipak shrvali. Kapetan, s masnicom pod okom, velikim flasterom na čelu i natučenim nosom, nije gubio smisao za humor.
- E ovu mi je kvrgu “poklonio” Dominiković, sjeo mi je laktom na čelo - pojasnio je Pero i pogledao Ivana Balića. A njemu su flasterom “pokrpali” arkadu, no umor na licu nitko nije mogao zakrpati.
- Sve me boli. Tražit ću olimpijsku invalidsku mrovinu, ako bolje razmislim, nakon svih dosadašnjih natjecanja imam pravo na nekih 25 posto invaliditeta - u šali će Ivano, a Metličić se složio:
- Za par će mi godina trebati štap da bi mogao hodati. No s vremenom sam otupio na sve te udarce i batine, kao da se bavim boksom a ne rukometom. I još nikad ne dobijem nikakvu nagradu. Samo batine.
- Dobit ćeš, kad uvedu onu za najpretučenijg igrača - dobacio je Ivano, a kapetan mu je odgovorio:
- E, pa onda ću je morati lijepo podijeliti s tobom.
Let do Zagreba većina je prespavala, a na Plesu ih je u pet ujutro dočekalo tristotinjak najvjernijih navijača te gradonačelnik Milan Bandić. Umorni i iscrpljeni od dugog puta rukometaši nisu bili raspoloženi za feštu, ubrzo su se razišli prema svojim domovima, neki su poput Metličića odmah lovili jutarnji avion za Split.
- Dan i pol za odmor i onda moram nazad u Španjolsku. Što ćeš, posao čeka, ovo je bio veliki gušt. Jedva čekam da se opet okupimo za olimpijske kvalifikacije u svibnju u Zadru. To će biti prava stvar - zaključio je kapetan prije leta za Split.