Blanka Vlašić: Držao me instinkt za preživljavanje

Posljednja je stigla u zonu za razgovore s novinarima pisanih medija. Nije mogla tek tako proći pored bokseva raznih TV-kuća. Ni jedna zvijezda u Pekingu to ne može. Dvadesetak je minuta davala intervjue.
Prvo od pitanja bilo je što je prvo pomislila kad je ujutro vidjeli da nemilice pada kiša.
- Nisam ni pogledala, znala sam jer sam vidjela prognozu. Ali nadala sam se da će bar malo jenjati. Kad su odgodili natjecanje sat vremena, znala sam da je vrag odnio šalu, a onda mi poslije više nije bilo bitno. Već nakon prvog skoka pokisneš i pomiriš se s time da si mokar do kraja. Meni je najveći problem bio što sam ruksak sa svojim stvarima stavila na prvu stolicu iznad nadstrešnice, a baš je tamo nekim kanalima došla kiša i sve su mi stvari mokre. I one koje sam ponijela za rezervu da se presvučem, sve je mokro i kapa i 'bičve' - govorila je povišenim glasom.
No Blanku ni takve katkad neizbježne neugode više ne mogu izbaciti iz takta.
- Ma dobro, ne mogu. N e m o g u! - ponovila je još jedanput kao da i samoj sebi želi prisnažiti da joj ništa izvan vidokruga letvice ne može poremetiti koncentraciju.
- Meni je samo bilo bitno da se ne poskliznem. Znala sam ako se samo jedanput poskliznem, onda neće biti dobro i počet ću razmišljati samo o tome. Znam da mogu po kiši skakati dobro, da samo moram napraviti što i inače radim. Ali išla sam sa 50 posto snage, pazila sam na svaki skok, znala sam ako pogodim sve, ne treba mi više od 50 posto snage.
- Sprinterice mi nisu promočile - pokazivala je svoje nove bijele adidasice s crnim crtama, koje nosi u posebnom mrežastom ruksaku. U četvrtak je prvi put službeno nastupala u njima.
- Najbitnije novo na njima je da su mi na đon stavili male bodljice - pokazivala je Blanka mali bodljikavi dio koji imitira kožu morskoga psa, pa noga bolje prianja na podlogu.
Kakav je bio osjećaj skakati na ovom velebnom stadionu?
- Atmosfera me nije toliko impresionirala. Možda i zato jer sam razmišljala kako ću se snaći, uglavnom stalno mi je nešto drugo bilo u glavi - stala je Blanka, a onda je opet povisila ton.
- Ja ne znam je li se to vidjelo na televiziji, ali dolje je bio užas! Užas! Lokve! Mogli su to sanirati jedan put, ali stalno je padalo, nije prestajalo…
Kiša je kaže svima otežala ionako stresne olimpijske kvalifikacije.
- Bilo je užasno teško. Kiša nas je sve učinila nervoznima. Lako je skakati po suhom vremenu.
Na pitanje je li pronašla svoj ritam skokova bez obzira na kišu, uzvratila je:
- Kako bez obzira na kišu!? Ne mogu govoriti bez obzira na kišu kad je padala kiša. Danas mi je jedino bitno bilo da pogodim svaki korak i da se ne poskliznem.
Kako sad preživjeti dva iduća dana do finala?
- Ah, kako?! Nikako! Disati, jesti, sve normalno…
Usprotivila se tvrdnji da će odsad sve njene misli biti okrenute prema subotnjem finalu:
- Nije još vrijeme za razmišljanje o finalu. Bitno je sad da se vidi koliki su psihički danak uzela ova dva sata. Bilo je stvarno stresno više nego išta. Ništa nisam osjećala dolje, većina nas bili smo kao duhovi. Samo želiš da to što prije završi, držao me instinkt za preživljavanje. Bojan mi je rekao da sam bila super, ali ja to nisam mogla osjetiti.