uuuu i ja sam jedna od onih "moje dijete nikad neće spavati s nama u krevetu" (spavao je od 4,5-9 mj dok se nacicavao kao manijak svakih sat vremena), moje dijete nikad neće pišati po plaži, parkićima ulicama (pa je pišao kada se odvikavao od pelena na svakom kantunu uz moj veliki pljesak), "nikad neću trčati s hranom za djetetom, ako želi neka jede, ako ne neka bude gladan" (pa...ma dobro znate već kako to ide....) Uglavnom, miliju moje dijete neće nikad, a onda te pukne stvarnost i nalaziš sam sebi opravdanja zašto se baš to tebi treba uvažiti....Nakon sad već velikog iskustva (jer smo prošli valjda sve što se da proći u 4 god i bacakanja po podu i nosakanja na boku i udaranja vršnjaka i sl) došla sam do važnog zaključka i postala sam PUNOOOOO tolerantnija i sama sebi sma rekla nemoj nikad zaboraviti da si i ti svog nosakala na rukama dok ne zaspije i nemoj suditi druge kada to rade (naime, roditelji često zaborave da su baš i oni to radili)....Važan zaključak jest....Treba postaviti granice (ali vlastite, obiteljske, a ne one koje okolina zahtjeva)....Npr ako moje dijete piša po plaži dok se odvikava od pelena (tvoj u dnevnom boravku), to NE SMIJE BITI PRAVILO....Dakle, to treba biti korak do cilja....Moj mali se napišao po svuda, ali danas bi mogao mojim kolegama na poslu pokazati kako se piša u wc školjku, kako se briše miš i kako se spušta wc daska....Isto tako, spavao je s nama u krevetu, ali smo ga naučili da spava u svom i od 20 mjeseci spava cijelu noć u svom i ne pada mu na pamet da dolazi kod nas...dakle, moramo i možemo si olakšati, ali i postaviti ciljeve i raditi na tome da ih realiziramo... p.s. Jurić rules!!!!