Bilo je to prije mnogo godina, pa bi po onom starom rekli da vrijeme lijeći rade. Za nešto da, ali za neke događaje nikada. Sada sam debelo baka i život ide dalje ili bolje rečeno isplati se gurati i boriti se ako si okružen sa onima koje beskrajno voliš. Poslije prvog djeteta ponovno smo očekivali bebu i tamo do 5-tog mjeseca trudnoće sve ok i onda odjednom krvarenje,temperatura....loše pa loše. Idem na prvu kontrolu...kaže ginekolog sve ok.....proguram tjedan i dođe do petka i ponovno loše. Opet odem na kontrolu a ginekolog kaže da sam dosadna pa ako baš hoću u bolnicu neka idem i da mi uputniu. Dođem doma i čekam da se moji vrate kući pa da vidimo šta će biti i da se spremim za bolnicu. Uputnica je tu i čekamo, proguram ja do subote pa ako zašteka u gradu sam i eto me u bolnici za koju minutu. Moji odoše nešto pojesti jer više nisam mogla iz kreveta i brzo će oni. Potjera me na wc, polako se dignem i odem i sjednem na školjku a ono iz mene počne teći krv i ispadne djete, onako malo, na pupčanoj niti. Panika?! Neznam šta je bilo ali jedino se sječam da sam zgrabila ručnik, stavila to biće među noge i odjurila na balkon i zvala susjedu koja je srećom bila doma. Ona je također rodila i brzo pozvala drug susjede da pripaze njenu bebu i s menom onako brzo u lift, krv teće, sve strašno, auto prepun krivi. Dovede me do bolnice i čišćenje i gubljenje krvi me držalo na rubu života. Da li mi vaditi maternicu ili još čekati. Čekali su i prestalo je. Uglavnom jedva ostala živa.