Kada je bio članak o Antoniju i njegovoj braći, rasplakala sam se od tuge. Iako nikada nisam slala slične pakete, iste sekunde sam odlučila njima poslati paket s odjećom, čak sam i od susjeda skupljala njihovu odjeću koja im ne treba, a u dobrom je stanju. Onda sam čitala komentare nekih ovdje na portalu koji su sumnjali da će ti paketi stići u prave ruke, ali nisam se dala pokolebati. Paket sam poslala na Antonijevo ime i nadam se da su ga dobili. Nije bilo puno, ali je zaista bilo od srca! Vremena su teška, i dok se borimo za vlastito preživljavanje zaboravljamo ili ne želimo vidjeti one koje život ne mazi. Trebali bismo stati na sekundu i razmisliti o životu i ljudima oko nas. Ponekad i ono što imamo smatramo da nam je malo, a netko nema ni dio toga što imamo mi. Nadam se da sam svojim paketom dečkima pomogla barem malo, jer znam da oni meni jesu. Možda će ovo zvučati sebično, ali njihova tužna priča me potakla da razmislim o svojoj obitelji, svemu što imam i budem zahvalna na tom blagu koji mi je život pružio.