Smetlar Drago iz Vrlike: Sve bi dao sirotinji da dobijem na lotu

Jeste li ikada bili u Vrlici? 

Ako jeste, znate da je to apsolutno magično mjesto. Oduševi vas baš zato što ne očekujete vidjeti komadić Montmartrea u Zagori. To vam je najbliže opisu ovog grada. Na uzvisini su dotjerane stare kamene kućice, ali i one nešto novije, s bijelim obrubima oko prozora, skladnih boja fasada, od svijetlo zelene do ružičaste i plave. Iznad drvenih vrata montirana je starinska ulična rasvjeta.

S nje vise lončanice pune cvijeća koje je gradska vlast nedavno brižno posadila. Uz stabla kestena, hrasta. U Vrlici zrak miriše tako da ga poželite spremniti u staklenku i ponjeti kući, a to je uglavnom zbog ljiljana. 

POGLEDAJTE VIDEO: 'Škovacin' Drago Vrančić je prva metla ovog očaravajućeg kraja

Pokretanje videa...

01:21

Video: 24sata/pixsell

Iznad onih kućica uzdiže se brdo na čijem vrhu vidite srednjovjekovnu utvrdu. U njenom podnožju znaju biti oblaci, tako da kula izgleda kao da lebdi. Ali cijeli ovaj prizor ne bi bio toliko idiličan da im ulice nisu nadrealno čiste. Ta Vrlika uvijek blista kao da gledate razglednicu koja je ovog časa iz retuširanja u Photoshopu izašla. Pa čak i sada, u vrijeme koronavirusa. 

E, za to je zaslužan 'škovacin' Drago Vrančić. Prva metla očaravajućeg kraja.  

Njega smo upoznali dok smo satima ispred vrličkih dućana čekali da se ukažu ljudi koji bi pristali kazati štogod o onome bankaru, Srđanu Djakoviću, što je pokrao milijune i sprašio preko granice pa se vratio, predao, i eno ga sada ne izlazi iz kuće jer čeka suđenje. Ali tog dana na ulice nisu izlazili ni čestiti Vrličani. Hara virus, kafići ne rade - zašto i bi?

Jedino je Drago neprekidno šetao gore-dolje. Saginjao bi se, alatom kupio smeće, čupkao travu i klapao nosiljkom. 

I tako smo ušli u priču. Drago nam je govorio da možda sada nema ljudi, ali da smo vidjeli koliko ih je prije bilo...  

- Pfff! Šibicu da baciš ne bi mogla past na pod. Ljudi su se bavili stočarstvom, poljoprivredom, bili su veseli i onaj ko nije ništa ima dobio bi za popit i pojist. Vidite ono brdo gore? Nekad smo ga zvali Golobrdo. Nije bilo grančice! Bilo je puno blaga pa bi se to za čas pobrstilo, a vidi sad - šuma. Ali ime se zadržalo - objasni nam Drago, zaklanjajući rukom sunce dok gleda ka šumovitom Golobrdu. Često ondje šeta. 

- Beren šparoge, zapalin cigaru, sidin. Čujen li slavuja, onda moran dvi popušit, dok on ne zašuti. Milina ga je slušat. Nemoš prestat - veli ulični čistač laktovima naslonjen vrh drške svoje metalne lopatice.

Odjeven u jeans od glave do pete. I bez da smo mi išta rekli, kaže "a je, lipo je ode". Pitao nas tada "a je l' uredno? Šta se vama čini?" misleći pritom na posao koji je obavio. 

- A je, je, svaka čast! A di van je metla? - upitamo primijetivši da od sve opreme nju nije ponio.

- Ujutro san radio! - veli Drago u svoju obranu, pomalo uvrijeđeno. Bilo je kasno popodne. 

- Pa zašto ste onda sada na radnom mjestu?! Ljudi rade iz kuća radi virusa, a po cijele dane vani! - zabrinemo se mi, pomislivši odmah da je riječ o kakvom izrabljivanju.

- Aaa, ne mogu van ja podnit čikove! Ne mogu podnit da trava stoji. Dođen, maknen. Nervira me. Pogledajte ovo - pokaže prstom u travku koja je iznikla između dvije kamene pločice na podu. Nema šanse da bi je sami uočili. Sagne se, krene čupkati.

- A gdje je vaš teren, što sve pokrivate? - zanima nas sad.  

- Cili centar! Ali znate šta, ovo vam može radit samo čovik koji to iskreno voli. Ja se time ponosin. Znan da bi se mnogi sramili. Ali ooo, ja ne! Nema mi ništa draže nego kad čujen da su ljudi rekli da je ode uredno, da je sve na mistu i lipo. Ja san tada najsritniji čovik na svitu! Počnen ujutro u šest manje kvarat. A evo pogledajte, di god se okrenete teško da ćete nać ikakvog smeća, jer ja pazin na sve. Oden isprid crkve, počupan i njima travu, redovno. Bio je ovdje nedavno Nijemac jedan, onako turistički, rekao je da nikad čišći gradić nije vidio! A da je svuda po svitu bio! Onda dođu tako ljudi, pitaju "ma kako je ovako uredno, ko ovo čisti, ko to radi?!", a onda in kažu "a ode jedna naša budala", hehehe - smije se Drago na svoj račun.

Saznajemo da je umirovljenik, pa radi samo četiri sada u danu. Tako barem piše na papiru. 

A nema on ni masku ni rukavice. Ne želi ih nositi. Ne boji se, kaže, koronavirusa. 

- Dvi i po godine bio sam u fratrima. U samostanu u Makarskoj, iz samostana u vojsku. Znan ja da će bit šta Bog da - priča Drago a tek što smo ga pitali zašto je skinuo mantiju, kao znak s neba začulo se crkveno zvono iznad naših glava.

Neke stvari triba ostavit neodgovorene. 

- Ne strahujete da vas netko ne razazi, da ne pokupite virus s tog smeća? - upitamo vraćajući se starim temama.  

- Ma di ću se bojat! Ne bojin se ja bolesnih ljudi. Oni zdravi su ti još bolesniji od onih bolesnijih. Oni zdravi... - ponavlja Drago, da vidi jesmo li ga dobro shvatili.

Gleda sada nekakve krhotine uz nogostup pa se misli, ipak će mu trebati metla. Ide on po nju, kaže, a mi neka pričekamo. 

Za čas se vratio. Metla je to načinjena od suhih grana privezanih konopcem. Čistio je sve oko do kipa fra Filipa Grabovca, a onda je stao: 

- Evo njega. Vidite li kako ga je umjetnik oblikova da prston čini prema Veneciji. Njega su otrli u Veneciju u ropstvo. Zamislite to. Zato on pokazuje prston prema tamo. A kad je bio rat, ovaj kip su vezali lancima, zakačili na traktor i vukli ode po ulicama - usput će Drago.  

- Ma zašto su to napravili!? 

- A bolestan narod - sliježe on ramenima. E, to je ta bolest od koje škovacin Drago strahuje. Kakvi virusi! 

Tada je naišla bijela ulična mačka. Kaže naš sugovornik da je ona Splićanka.

Tako se zove jer su je od tamo ljudi donijeli i ostavili ovdje na cesti, na milost i nemilost. Srećom, u Vrlici je više milosti, pa je hrani neki od lokalnih vatrogasaca. Ima i Drago mačka, zove se Garo. 

- Ja čistin ulicu, a on za mnon ide. Spustin li metlu, eto ti njega, stane i on. Ne miče se od mene. Al moran van priznat, dikad mi digne tlak - iskreno će Drago, sasvim ozbiljna, ali u to je spazio krhotine boce ispred zgrade Grada.

Pritrčao je tamo kao da će staklo pobjeći. Položio je lopaticu uz njega, na nju gurnuo metlom, pa bacio u kantu koju vuče za sobom. 

Dok je to skupljao, pitali smo ga što misli o onome bankaru Srđanu koji je pokrao milijune? Ipak smo zbog toga došli u Vrliku...

Najprije se pravio da ne čuje pitanje. A onda je rekao da neće o njemu da priča, ne zato što mu je taj čovjek prvi rođak, nego zato što "nije lipo govorit iza leđa". Tek neodređeno kaže što bi on, da se njega pitalo, bio napravio. 

- Ja san sirotinja pa ne bi ukra. Ne bi mi palo na pamet. Sad kad pomislin, ima san i ja u životu prilika, ali važniji mi je bio čist obraz, šta je ironično sada, hehe - sjetno će Drago brišući crnom rukom crno lice. A onda nastavi: 

- Za Srđu su pričali da je ženskar, da je Don Juan. Znaš kad si pravi Don Juan? Kad nemaš novaca i svejedno te ženske vode na piće! - mudro će šjor Drago, a mi zapisujemo u notes da ne bi ostalo ne zabilježeno.

Do tad se on opet saginje. Vidio je čik na podu. Uuu, ništa ne prezire kao te čikove. Ma zašto Vrličani, ako znaju da imaju ovako vrijednog i osebujnog škovacina, bar na opuške ne pripaze? Ekologija je važna, to Drago dobro zna, a on nije neki pomodan tip i ne čini ovo samo zato što je Greta Thunberg tako rekla.

Drago je ispred svog vremena, pomislimo dok otresa rijetke otpatke u kantu. Lupa metalna lopata od staru plastiku, leti prašina, a negdje među tim zvukovima Drago onako usput spomene da je glumio u filmovima "Zvizdan" te "Bibi i Tina 4". 

- Tu san ti bijo jedno 45 sekundi sve skupa hehe - čujemo kroz lupetanje opreme. 

- O, pa vi, znači, gradite i filmsku karijeru? 

- Da, da i to inozemnu! Jer "Bibi i Tina 4" su ti njemački film! Uzeli me za glumca, a neman ni zube! - ponosno će Drago, više u šali, ali zube zbilja nema, a mi ćemo njemu na to da ni "Zvizdan" nije loše prošao.

Nije vam on, govori nam, često "po tin internetima", u to se slabo kuži, ali dok hodamo prema vrhu ulice, spominje da su neki mještani njegove pjesme ondje stavljali. 

Pjesme?! 

- Pišen ja... nešto malo, tako to, nije to sad nešto, ali mislin... Eto - nećka nam se Drago, sve mu je krivo da je to uopće spomenuo jer zna što će uslijediti. I naravno, uspjeli smo ga natjerati da nam pročita bar jednu, dvije.

Rekao je da ga pričekamo minutu i otišao kod kuće po bilježnicu gdje ih zapisuje. Ma što bilježnicu! Donio je četiri, pet velikih rokovnika. A u jednoj su, nabraja on; sevdalinke, u drugoj dalmatinske, a u trećoj narodne...

- Mi smo mislili da pišete poeziju? - pitamo začuđeno listajući sve te knjižurine. 

- Jesan, jesan, to je poezija koju ja onda uglazbin - skromno će Drago.

Dobar dio, ako ne i sve ove pjesme, on je i skladao. Pazite, ovo je čovjek koji ne koristi nove tehnologije nego bilježi melodije u glavi! U sjećanju! Ondje je bezbroj pjesama. Sve ih ima u pamćenju! Nema ni USB! 

I tek što smo ga krenuli nagovarati da nam nešto i otpjeva - eto na - opet je vjetar donio neko smeće uz rub nogostupa. 

- Ma pogledaj! Ma vidi! - ljutito će vrlički škovacin - Nemoš ovo od sramote ostavit. 

- A šta biste vi, šjor Drago, da dobijete milijun na lotu? - pitamo ga dok kupi smeće.

- Da bi sve sirotinji! - veli on onako sagnut nad tom prljavštinom. Ko iz topa.

Razmišljao je puno puta o tome. Zna da ne bi svi postupili isto. Čudi se kriminalcima. Ništa to njemu nije jasno, kako mogu ukrasti ako im ne treba, ako imaju što za jesti, ako nisu gladni? Sve te neke misli čujemo onako usput jer razmišljanje o ljudima koji imaju, a ne daju, nego još više uzimaju, njega ozbiljno ljuti. Ali ovo smo jasno razumjeli: 

- Znaš šta, ponekad mi se gade ovi ljudi. Onda se ja pravin ka da ništa ne vidin, ali nije ti to lako. 

Drago odlaže alat na stalak. Okreće se sa svih strana, promatra ulice. Uzdahne zadovoljno. I ipak nam počne pjevušiti. 

- Ova je narodna dobra šta san je napisa, ta je melodična, a ima i ova jedna, više sevdalinka... - objašnjava umjetnik između pjesama, držeći se za onu skromnu svoju metlu kao da je najskuplji mikrofon na svijetu. 

E sad, budući da je teško te melodije i stihove kvalitetno prenijeti na papir, mi smo Dragu snimili pa vi procijenite kako vam se čini. Što se nas tiče, prilično su zarazne te pjesme.

Vrtjele su nam se u glavi i vozeći se na putu natrag, a nije da smo ljubitelji narodne glazbe. 

Negdje na mjestu gdje je vrlički zrak gušio dim automobila razmišljali smo kako je Drago, zapravo, pronašao smisao života. A nama je bolje da smo pronašli njega, nego onoga bankara. Jel da da je? Ali to ne možemo mi reći, to morate vi, čitatelji, prosuditi.

Nemojte odmah odmahivati rukom. Razmislite; toliko ljudi radi poslove koji ih uopće ne vesele, ne ispunjavaju ih. I dobivaju oni solidna primanja, puno veća nego naš Drago, ali nisu sretni. Toliko ljudi je u dobrim brakovima, toliko ljudi imaju okej prijatelje, ali uvijek im nešto nedostaje da bi bili zadovoljni, ispunjeni.

Toliko ljudi živi živote onako kako su im drugi rekli da bi trebali, a ne onako kako osjećaju da bi trebali. Toliki ljudi su sami sebi dosadni. Jer su potisnuli svoje talente. Samo zato što im je netko nekada možda rekao da je ta njihova umjetnost loša, bezvezna i beskorisna. Možda nemaju alat da rade ono što žele. A ima li Drago?

Pamti melodiju u glavi. Piše stihove po rokovnicima i kartonima. Možda se ljudi, sada, nakon što je virus pokazao kako smo krhki, ohrabre nešto promijeniti. A Drago? On ne treba mijenjati ništa.

Drago je najsretniji čovjek na svijetu.