Pao u bunar: Prvo spasio psa Bena, a onda je on spasio mene

Ja sam spasio Bena, a onda je Ben spasio mene! Ovako je Ivan Latinović (13) iz Karanca opisao svoju prošlotjednu nesreću. Upao je u 40 metara duboki bunarski bezdan nedaleko od vikendice svoje tete u Batini i u bolnici proveo sedam dana.

- Moram priznati da još ne mogu doći k sebi od dubine tog bunara. Da sam znao da će biti tako dubok nikada ne bih sebi dopustio da propadnem na njegovo dno. Pad je trajao oko pet sekundi. Jedino što sam uspio napraviti je zaštititi glavu rukama, da ne stružem glavom po rubovima.

POGLEDAJTE VIDEO: Pas Ben spasio je dječaka iz bunara

Pokretanje videa...

00:56

Uspio sam malo ogrebati laktove - opisao je Ivan užas kojeg će pamtiti cijeli život. Našao se u mraku, u hladnoj vodi dubokoj pola metra. Ona mu je ublažavala bol u nozi koju je slomio u doskoku. Naime, nakon što je s roditeljima došao na blagdanski piknik prošlog tjedna, odlučio je malo sa svojim trogodišnjim mješancem Benom prošetati po okolnim šumarcima dok se ne završi roštilj.

- U stvari, ja sam slijedio Bena. Pa i u tom šumarku, u kojem je bilo nemoguće uočiti taj duboki bunar, Ben je prvi stao na trule daske kojima je vrh bunara bio prekriven. Preko njega je bio obrastao bršljan. Kunem vam se, nije bilo šanse vidjeti bunar! Onda je pod Benom nešto krcnulo. Trula daska se raspala i u posljednji trenutak sam psa uhvatio za rep i podigao ga da ne propadne. Međutim, od tog pritiska, kad sam ga uhvatio i bacio na zemlju, pukle su daske poda mnom i ja sam propao - priča Ivan. Dok je čekao pomoć, za koju je, tvrdi, znao da će doći, Ivan je odlučio ne trošiti snagu na nepotrebno vikanje. Kaže, tako je gledao u dokumentarcu na Discoveryju.

- S obzirom da su me malo i leđa boljela od pada, nisam htio trošiti snagu niti na gledanje u vrh bunara. Potpuno sam se skoncentrirao na osluškivanje zvukova. Do maminog dolaska i njezinog vrištanja kojim me dozivala prošla je čitava vječnost. Mama kaže da nije bilo više od sat vremena. Kad sam je čuo, onda sam i ja nju počeo dozivati. Kad je povirila i nagnula se nad bunarom, rekla je da će odmah zvati tatu i vatrogasce i više nisam brinuo.

Nije mi bilo svejedno kad je tata bacao neko crijevo da se za njega zakačim, jer je bilo prekratko - priča Ivan. Očevo crijevo bilo je dugo 25 metara i tek tad je shvatio koliko je bunar zapravo dubok. Do dolaska vatrogasaca imao je vremena proučavati dno bunara. U jednom trenutku se trznuo jer je pored njega plutao štakor!

- Uzeo sam ga za rep i tresnuo o cigleni zid bunara - priča Ivan. Kad su došli vatrogasci, znao je da je spašen. I sam je, kaže, prolazio vatrogasne tečajeve i nije mu predstavljalo problem ispuniti zadaće koje su od njega zatražili vatrogasci iz Belog Manastira. Prvo su mu spustili golemo uže, koje je Ivan vezao oko pasa, a potom su mu spustili i vatrogasni prsluk.

- Ne bih taj pakao nikome poželio. Žao mi je što sam propustio ekskurziju s razredom i što ne igram nogomet. Bitno je da smo živi i Ben i ja. Kad sam ga vidio kako trči oko mene kad sam došao kući, znao sam da tu vezu između nas nitko nikada neće moći prekinuti. Postali smo jedno - zaključio je Ivan.