Beogradska novinarka Tamara Skrozza za 24sata: Masakr u školi je slom slomljenog društva

Autorica je beogradska novinarka i jedna je od dugogodišnjih borkinja za slobodno i nezavisno novinarstvo

Kada je 3. maja u osam sati ujutro s dva pištolja i četiri Molotovljeva koktela krenuo u svoj ubilački pohod, 13-ogodišnji učenik beogradske škole “Vladislav Ribnikar” još jednom je pokazao da je u Srbiji - kao i u životu, uostalom - moguće sve. Osmoro ubijene i šestoro teško povređene dece, ubijeni školski čuvar i ozbiljno ranjena nastavnica njegove su direktne žrtve, ali je ovo događaj koji će zauvek promeniti lice Srbije i koji je u startu ukazao na duboke probleme koji muče srpsko društvo.

U elitnom kvartu

Indikativno je pre svega da se tragedija dogodila tamo gde bi se na prvi pogled najmanje očekivala: u samom srcu Beograda, u najbogatijoj gradskoj opštini Vračar i jednoj od tri najprestižnije škole, takoreći rezervisanoj za decu finansijske i kulturne elite. Malo bolji poznavaoci, međutim, baš u tome vide koren problema. Srpski obrazovni sistem već dugo otežano funkcioniše i ne daje dobre rezultate, čime su frustrirani podjednako i nastavnici, i deca, i roditelji. Rukovodioci, pa i nastavnici, sve češće se biraju po partijskom ključu. Pored svega toga, u vračarskim školama naročito, prisutni su otvorena socijalna diskriminacija i raslojavanje, što vidno utiče na vrednosti i modele ponašanja đaka: status u društvu vršnjaka zavisi isključivo od adrese na kojoj živite, zanimanja roditelja, patika i garderobe koju nosite. Tu je primetnije vršnjačko nasilje, a često i bahatost dece.

Pored lokacije, očekivanom stereotipu ne odgovara ni osumnjičeni: u pitanju je dete iz situirane porodice, uglednih roditelja, tih i poslušan dečak, odličan učenik, talentovan za istoriju. Svi razlozi i motivi koji su ga sa doveli do toga da (navodno) mesec dana planira masakr, i da potom hladnokrvno puca u svoje drugarice i drugare, za sada su u domenu spekulacije. Ono što je ipak jasno, jeste da su okolnosti pružale mogućnost da se tako nešto dogodi.

Širi društveni kontekst u kome se ovaj zločin dogodio, najbolje sublimiraju dva zvanična obraćanja u popodnevnim satima tog 3. maja. Posle obraćanja ministra prosvete Branka Ružića, inače šokirani građani, mogli su samo da - zaneme, da bi ih koji sat kasnije svojim performansom osvestio predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

POGLEDAJTE VIDEO: GORE SVIJEĆE U ZAGREBU ZA STRADALE U BEOGRADU

MIJENJAJU ZAKONE Brnabić o tragediji u Beogradu: Ne mislim da je sustav zakazao, Vlada je donijela čitav niz mjera

Ministar Ružić je pre svega rekao da sistem nije zakazao. U državi u kojoj je do sada zbog vršnjačkog nasilja više dece izvršilo samoubistvo, u kojoj deca telefonom snimaju zlostavljanje sopstvene profesorke, prvo masovno ubistvo ovog tipa, ocenjeno je “samo”kao tragedija. Iako je dečak navodno bio žrtva vršnjačkog nasilja, iako je nedavno na zahtev roditelja prebačen iz razreda u razred, pa je na neki način sistem morao da ga bar detektuje, Ružić je jednim potezom skinuo odgovornost i sa sebe, i sa drugih u obrazovnom lancu.

Ružić je ipak briljirao rekavši da je jedan od uzroka “kancerogen, poguban uticaj interneta, video igrica i takozvanih zapadnih vrednosti”. Posle novinarske molbe da to objasni, preporučio je da se ode na internet i proveri gde se ovakve tragedije događaju (misleći na SAD), a gde ih nema. U prevodu: ni smrt osmoro dece nije bila razlog da se ministar uzdrži od anti-zapadnjačke ideologije koju inače propagira njegova Socijalistička partija Srbije.

Nije, naravno, za ovaj zločin kriva ni proruska i tradicionalistička ideologija ministra Ružića, baš kao što nisu ni “takozvane zapadne vrednosti”, ali se ono dešava u društvu razapetom između te dve krajnosti - društvu koje je navodno na evropskom putu, a kune se u Putina; koje ne zna da li mu je draži Berlin, ili Peking, i koje bi se i formalno rado okrenulo Istoku, da mu nije novca iz evropskih fondova. Kad se tome doda “pranje ruku” i odbijanje da se prizna sopstvena odgovornost za bilo šta, dobijamo bazu neophodnu za stvaranje šire slike o onome što se dogodilo.

Veliko finale u tom smislu, sasvim očekivano, pripalo je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Za razliku od većine drugih predsednika na planeti, koji bi u kratkom obraćanju naciji izrazili saučešće i pozvali na smirenje, Vučić je održao polusatni monolog tokom kojeg je uzdisao, skidao naočare, pravio umorne grimase i uglavnom bio na ivici suza. U takvom stanju, ispričao je u kakvoj je porodici dečak rastao, u kakvom je mentalnom stanju bio, kako su se prema njemu ophodili vršnjaci, šta je sve rekao tokom istrage, koliko zarađuju njegovi roditelji, da ima mlađu sestru u istoj školi, itd. Rekao je predsednik SVE: ono što je smeo i što nije smeo, ono što mu ne priliči kao predsedniku, ono što kao osoba van istrage čak ne bi smeo ni da zna.

Iako su građani i građanke Srbije itekako naviknuti na redovna, maratonska i dramatizovana obraćanja Aleksandra Vučića, ovo je imalo specifičnu težinu, kako zbog neprikladnosti trenutku, tako i zbog sadržaja. Beogradski studio TV N1 odbio je da u vestima prenosi njegove navode, uz opasku da ih oni ne percipiraju kao nešto što je u ovom trenutku u javnom interesu. No, upravo to i takvo obraćanje upotpunjuje prikaz konteksta u kome se tragedija dogodila.

Tokom jedanaest godina svoje vlasti, Vučić je sistematski i temeljno obesmislio institucije: on lično preuzeo je ingerencije Vlade, parlamenta, centralne banke, pravosuđa i policije; postao je jedini nadležni za štrajkove, infrastrukturu, poljoprivredu, ekologiju, pa i medije; postao je čovek koji se pita apsolutno za sve. Stoga se 3. maja niko nije zapitao otkud predsedniku podaci iz istrage, s kojim pravom predsednik javno saopštava podatke iz domena nečije privatnosti, zašto krši Ustav i nekoga unapred osuđuje. Niko se nije zapitao, jer to je naprosto ono što predsednik radi i što za sada prolazi nekažnjeno.

POGLEDAJTE ŠTO KAŽE 17-GODIŠNJAK O SITUACIJI U BEOGRADU:

SPECIJALNI IZVJEŠTAJ IZ BEOGRADA Beograd oplakuje žrtve: 'Svega je bilo, ali ovakva tišina nikad. Zastrašujuće, grad je mrtav...'

Tragovi prošlosti

Svemu ovome, neizostavno bi trebalo dodati kulturu nasilja koja godinama dominira javnom, političkom i medijskom scenom Srbije. Čini se čak i u mnogo većoj meri nego što je to bilo tokom ratova devedesetih. Društvo je u političkom smislu duboko polarizovano, a između tabora onih koji podržavaju vladajuću elitu i onih koji su protiv nje, bukti pravi rat i nikakav dijalog ne postoji. Vatra se svakodnevno i kontinuirano razmenjuje putem medija i na antologijskim skupštinskim zasedanjima, a ne manjka je ni u privatnoj komunikaciji, i posebno na društvenim mrežama. Politički protivnik ili neistomišljenik se psuje, vređa, diskvalifikuje, difamira, targetira, preti mu se, najgrubljim, često prostačkim rečima - javno, na svakom mestu, bez ikakvih obzira.

U međuvremenu, zabeležen je i porast slučajeva nasilja u porodici, femicida, pa i nasilja među maloletnicima: u Novom Sadu 12-ogodišnjaci su spalili beskućnika, dečak godinu dana mlađi od njih zabijao je eksere u glavu komšijskom psu, a više dečaka bacilo je svog vršnjaka s mosta.

Sasvim predvidivo, taj modus preuzeli su mediji koji već odavno ne prezaju da najnasilnije i u najvećoj mogućoj meri uznemirujuće sadržaje prenose čak i na naslovnim stranama. U opisima zločina, detaljno se opisuju stanje tela, obdukcioni nalazi, rekonstrukcija ubistva, a često se pojavljuju čak i fotografije. Svojevrsni miks medijsko-političkog užasa dogodio se sredinom 2021. nakon hapšenja kriminalnog klana Veljka Belivuka, koji je navodno nastao pod okriljem režima, a na kraju pao u nemilost. Za objavljivanje podataka iz istrage bio je zadužen - pogađamo - predsednik Srbije lično. Na više konferencija za novinare i tokom više TV nastupa, on je vrlo detaljno i bez ikakve zadrške, otkrivao morbidne detalje, koje su mediji potom prenosili, uz fotografije snimane na mestu “zločina.

Pošto je to nemoguće ilustrovati drugačije, evo i dva (od mnogih) primera opisa kako je klan ubijao, a potom mleo ostatke svojih žrtava. “Morali su da skidaju kožu sa glave ljudima jer kosa se zaglavi u mašinu za mlevenje mesa”, preneo je Vučić 22. jula 2021. Dva meseca ranije, u udarnom TV terminu izneo je ovakvu priču: “Jedan od koljača, jedan od mesara, slao je ćevape Zviceru i njegovom političkom nalogodavcu, a ćevapi su mleveno meso od ljudi – da narod u Srbiji razume o čemu se radi… Dakle, kad bi taj zlikovac tražio ćevape, on bi samleli te ljude, pošto ih zakolju i prekolju, otkinu im noge, ruke, a onda bi njemu poslali ćevape”. Novinari su prebrojali da je samo tokom tog jednog nastupa čak 17 puta pomenuo ćevape od ljudskog mesa.

Kristijanovo doba

Normalizaciji nasilja na javnoj sceni uveliko su doprineli i rijaliti televizijski formati, koji suvereno vladaju i bez prestanka se emituju na dve najgledanije televizije s nacionalnom frekvencijom, a čije sadržaje detaljno prenose portali i štampani mediji. Osim scena eksplicitnog seksa između učesnika, ovi programi obiluju burnim svađama koje obično završavaju - tučom. Ako slučajno nema konkretne tuče, tu su priče učesnika, inače većinom poteklih iz estradno-kriminalnog okruženja. Zahvaljujući tome, imali smo priliku da od Kristijana Golubovića, verovatno poslednjeg preživelog kriminalca iz devedesetih, čujemo kako se u zatvorima ubijaju protivnici iz suprotstavljenih klanova, ali tako da ubistvo liči na prirodnu smrt ili da ostane nerazjašnjeno.

REAGIRALO I MINISTARSTVO Ovako osuđeni kriminalac Kristijan Golubović 'predaje' učenicima u beogradskoj školi

Sticajem okolnosti, a što mnogi sada pominju, isti taj Golubović je pre samo par sedmica u jednoj beogradskoj školi učestvovao u snimanju muzičkog spota. Deo javnosti bio je konsterniran, a rukovodstvo škole prenelo je da su deca čekala u redu kako bi dobila Golubovićev autogram.

Konačno, tu je i neizbežno oružje. Srbija se po broju registrovanog ličnog oružja u odnosu na broj stanovnika, nalazi pri vrhu svetske i na čelu evropske liste. Ako uzmemo u obzir verovatno bogat neregistrovani arsenal preostao iz ratova devedesetih, lako je zaključiti da je oružje dostupno svakom ko želi da ga poseduje. U ovom slučaju, ono se nalazilo u stanu u kojem je dečak živeo, a tu je bila i streljana gde je odlazio s ocem. Na istrazi je, naravno, da utvrdi kako je moguće da maloletno lice odlazi u streljanu i zašto je od svih aktivnosti odabrana baš ta, ali je za čitavo društvo porazno to što 13-ogodišnje dete gotovo profesionalno barata pištoljem, u hodu menja šaržere i u svojim metu nažalost gađa bez promašaja.

Do sada objavljeni podaci jasno upućuju na zaključak da je osumnjičeni za višestruko ubistvo imao lične probleme, ali je isto tako činjenica da su država i društvo obezbedili pogodan ambijent za taj čin. Masakr u osnovnoj školi nije moguće objasniti ni elitizmom, ni socijalnim raslojavanjem, ni odsustvom funkcionalnog obrazovnog sistema, ni uticajem ove ili one ideologije. Nemoguće ga je direktno povezati s devastiranim institucijama, gaženjem Ustava i zakona, kulturom i normalizacijom nasilja, polarizovanim društvom, dostupnošću oružja. Istovremeno, međutim, nemoguće je i zatvoriti oči pred svim tim faktorima, jer oni jasno ukazuju na slom jednog društva. Slom koji traje duže od trideset godina, s kojim nikako da se suočimo, a koji nas je i pre 3. maja previše koštao.