U prvom razredu Gimnazije iz biologije imali smo zadatak da uhvatimo žabu , skuvamo je i da skelet donesemo u školu . Moji roditelji su se upravo spremali na put za Tursku i nisu baš nešto mnogo obraćali pažnju na mene i moje nerviranje gde da nađem žabu da bih uradila domaći zadatak . Međutim , zahvaljujući mojoj tetki koja je došla da bude sa mnom i sa bratom , ona je tražila od mog tate da odu i da mi nađu žabu . I našli su je . Sledeći dan , tetka otišla na posao , ja uzmem žabu iz tegle , ubacim u ekspres lonac i skuvam je . Sad je trebalo uzeti je i odvojiti meso sa kostiju . Ma ništa mi užasnije nije bilo u životu nego taj trenutak . Za mene nešto odvratno . Gadljivo . Fuj ! Evo i sada dok pišem i sećam se . Uz pomoć makazica i acetona nekako sam na jedvite jade očistila i odvojila kožu i meso od kostiju . I spremna dočekala čas biologije . Sedela sam u prvoj klupi , ja jedina od 30 učenika , sa skeletom žabe na stolu . Ha ha . Profesorka je ustala , uzela onaj skelet i odnela sa sobom kada se čas završio . Inače , tu profesorku u ranijim generacijama je bio glas da je bila u stanju da celom odeljenju podeli jedinice koje bi se vukle cele školske godine jer je bila nervni bolesnik i čim loše vreme , to joj valjda utiče na psihu i odmah njena reakcija i to je pucalo po deci . Eto , i ja tako zaplašena i iz straha da ne dobijem jedinicu , odradila domaći . Tako da kad god vidim žabu setim se mog susreta sa žabom i dalje se gadim nje .