Bio si na putu kući kada si poginuo. Saobraćajna nesreća je bila u pitanju. Ništa specijalno, ali fatalno bez obzira. Ostavio si iza sebe ženu i dvoje dece. Bila ja bezbolna smrt. Hitna pomoć koja je došla na lice mesta je pokušala da te spasi, ali uzalud. Tvoje telo je bilo toliko povređeno da vam je bolje što ste umrli, verujte mi. I, to je bio trenutak kada si upoznao mene. - "Šta... Šta se desilo?", pitao si me. - "Gde sam ja?" - "Poginuo si.", rekao sam. To je bila stvar činjenice, nije bilo poente izbegavati to. - "Bio je...kamion, i on je proklizao...i naleteo na mene..." - "Da." rekao sam. - "Ja... Ja sam poginuo?" - "Da. Ali nemoj da budeš tužan zbog toga. Svi umru.", rekao sam. Ti si razgledao oko sebe. Nije ništa postojalo. Samo ti i ja. - "Kakvo je ovo mesto?", pitao si me. - "Da li je ovo zagrobni život?" - "Manje - više." - "Da li si ti Bog?", pitao si me. - "Jesam. Ja sam Bog." - "Moja deca... Moja žena." - "Šta je sa njima?" - Da li će oni biti dobro?" - "To volim da vidim! - "Upravo si poginuo, i tvoja glavna briga je za tvoju porodicu." - "To je veoma dobra stvar." Posmatrao si me fascinantnim pogledom. Tebi, ja nisam izgledao kao Bog. Tebi sam izgledao samo kao tamo neki čovek. Ili verovatno žena. Kao neka osoba malim autoritetom, možda. Više sam ti izgledao kao učitelj drugog razreda, u osnovnoj školi, nego kao Svemoćni. (nastavak u odgovoru)