Ne znam kako je kod ostalih, ali zapravo se ne sjećam kada i zašto sam počeo trčati. Jednostavno sam jedan dan odlučio da krenem trčati i od tada nisam stao. Naravno imam dovoljno odmara između trčanja. Nisam Forrest Gump.

Svaki početak je težak i možda bi mi bi bilo lakše da sam poslušao neke savjete koje sam pronašao online ili da sam imao nekoga s kime bi počeo trčati. Srećom danas je puno lakše se povezati s drugim trkačima nego prije nekih 5–6 godina. Ono što sam svakako trebao napravi na početku je proći kroz plan treninga koje nude neke aplikacije za trčanje. Ovo je najlakši način da se bez škole trčanja ili nečije pomoći dođe do željenog cilja — da se otrči neka dužina (5k, 10k ili više).

Osim te početničke greške, trčao sam i u krivim tenisicama. Naravno da na početku ne možeš znati koje ti tenisice najbolje odgovaraju, ali uvijek možeš pitati nekog iskusnijeg. Pogotovo je bitno da od početka pogodiš tenisice koje ti najbolje odgovaraju. Vjerujete mi da ćete si time uštedjeti puno žuljeva i bolova. Kada se samo sjetim bolova u pokosnicama koji su trajali tjednima... Ako možete svakako pitajte nekoga za pomoć oko izbora tenisice.

Svakako ono što mi je najviše falilo na početku je strpljenje. Kao i za sve u životu, tako i za trčanje treba strpljenja. Dužine se prelaze polagano s vremenom i osmijehom. Ako se nisi bavio trčanjem, ne možeš samo tako otrčati 21k. To sve dođe s vremenom, postupno. Prvo loviš tu početnu peticu, pa kada nju uloviš, trebaš novi izazov pa ideš na desetku. Tako ideš dalje sve dok ne dođeš i do polumaratona (ili dalje). Napredak dođe s vremenom! Ne znam kako ostali razmišljaju, ali meni je 21k za sada plafon. Odradim tu dužinu, ali nije da previše uživam. Nekako mi se najviše sviđaju dužine oko 10k.

Sa sličnim problemima u svojim počecima susretala se i Anamaria poznatija kao Trkoblokerica.

Eh da mi je netko rekao da na internetu postoji plan trčanja. Ja sam krenula onako — idem pa dokle stignem i onda sam se u silnoj želji da budem dobra kao i svi oko mene koji su trčali, ubijala i iscrpljivala. O trčanju sam počela čitati mjesec dana nakon što sam počela i shvatila da moje super ravne tenisice za foliranje na kavi ipak nisu dobre za trčanje i da me možda zato bole noge. Shvatila sam i da otrčati pet kilometara ne dolazi tako lako i da to ne može baš svatko. I da nije uvijek dovoljna samo želja, već i rad, trud i najvažnije neodustajanje na prvom lošem danu i prvoj upali mišića.

Mislila sam i da sam najgora na svijetu jer umirem na prvom kilometru i da svi mogu više i bolje. Ono što nisam znala jest i kako je divno ući u cilj bilo koje utrke. Ja sam mislila da na utrku ni ne možeš tako lako, tek proći kroz cilj ili dobiti medalju. Eh, da sam znala kakav je to fenomenalan osjećaj počela bih trčati davno, davno prije. Te rijeke ljudi, te silno dobre emocije, ta prijateljstva među trkačima koja nadilaze interese, posao pa i vjeru i naciju. Svi su ujedinjeni u nekoj toploj i (iako se svi natječemo) i prijateljskoj atmosferi. Jer, ni to nisam znala prije, na utrkama se ne natječeš s drugima već s onim mali podlim neprijateljima u tvojoj glavi.

Tu su naravno i sve one praktične stvari poput toga da nisam znala da kilometar dok trčiš traje stvaaaaarno jako dugo, da je pamuk super, ali ne za trening. Da najskuplje tenisice neće same odraditi dužinski trening nedjeljom. A nisam znala niti koliko moraš paziti na to kada i što jedeš prije utrke. Na prvom polumaratonu (to traje, za one koji ne znaju, 21097 metara) sam od nervoze popila pola litre vode prije starta. Uf, kakva greška jer sam na 2456 metru mislila da će mi mjehur eksplodirati. Nisam znala niti da ću postati napredna luđakinja u trenucima kada tragam za odjećom ili obućom za treninge po trgovinama. Nisam znala niti da će tenisice ubrzo pobijediti štikle, a definitivno nisam znala, ni slutila da ću mrtva - hladna trčati deset kilometra s krvavim žuljevima. I da ću biti sretna kao prase kada takva utrčim u cilj. Nisam znala niti da ću odjednom sve svoje obaveze podrediti treninzima, a radne vikende mijenjati s kolegama za slobodne dane da mogu na utrku.

Ma puno toga nisam znala. Ali da sada počinjem ispočetka, napravila bih redom ovako…

Našla sam na internetu plan za početničko trčanje i toga se držala prvih mjesec dana bez iznimke. Kupila bih tenisice za trčanje — ne preskupe, ali da su udobne i barem pola broja veće od mog standardnog broja. Odjenula bih se kričavo i sintetički i nakon mjesec dana treninga bi se prijavila za neku malu utrku — pet kilometara da osjetim tu atmosferu. Disala bih, a ne teoretizirala o tome kako zapravo treba disati. Da, to sam radila dok nisam pročitala jedan Vlahekov tekst u kojem je čovjek secirao kako se pravilno diše kod trčanja. I onda maestralno poentirao — bitno je da od silnog truda da trčite ovako ili onako ne zaboravite disati. I da, uživala bih puno više u svakom metru. To sam na svom početku zaboravila. Mislila sam da kad trčiš moraš trčati, a ne diviti se zalasku sunca, ptičici koja pije vodu ili nekom slatkom psu. Sada sve to radim. I uživam kao što uživam u tom fantastičnom stanju uma nakon trčanja i kao što uživam u svakom prolasku kroz cilj bez obzira kakav mi je bio start.

Izvorni tekst pročitajte ovdje.

O autoru:

Ja sam Matt i veliki sam zaljubljenik u trčanje. Osim trčanja volim popiti craft pivo u dobrom društvu. Dosta slobodnog vremena provodim pišući nove tekstove za svoj blog. No najbitnije od svega je da uživam u društvu svoje kćeri za koju se nadam da će jednog dana trčati sa mnom. Pratiti me možete i na Facebooku.