I uvijek, uvijek me iznova motiviraju. Inat se probudi i baš moram napisati novi post. Inspirativni su, osim što mi daju publicitet, potaknu me da se pokrenem.

Pa kako da ih čovjek ne voli?! Često ih ja ne bih ni primijetila da nema mojih čitatelja koji se uzrujaju zbog njihovih komentara, pa me obavijeste… Pa dolazimo i do još jedne prednosti postojanja hejtera - oni me uvijek iznova povežu sa mojim fanovima. Jer u ovakvom scenariju netko mi se javi i opiše što je neandertalac napisao o meni, pa ga malo ismijavamo u porukama, razmijenimo mišljenja o nekoj temi i super nam je.

Današnji hejter je tipični neandertalac koji piše o meni kao da me zna. A nema pojma. Kaže hejter “bogato se udala i zato je uspjela u Irskoj”. Hm… Bogato sam se udala jer sam se udala iz ljubavi. U tom smislu sam se bogato udala. A u ovom smislu na koji je on mislio - e to nisam. “Bogato” se udati u materijalnom smislu nikad nije bilo nigdje u mojim prioritetima. Inače ne volim da me se etiketira, kakve uopće veze s mojim blogom ima činjenica jesam li udana ili nisam?!

Ne volim ni etikete feministica, ali mogli bi me po nekim kriterijima svrstati u tu kategoriju. A ono što većina mojih hejtera, pa čak i hejterica ima zajedničko je činjenica da ne mogu smisliti to što sam neovisna. Udana i mama, a piše što god želi. Udana, a ide na koktel. Udana, a ima selfie s nekim Francuzom s Facebooka. Udana, a ne piše o mužu. Mama, a ne stavlja 79 fotkica svoje slatke dječice na socijalne mreže. Ne stavljam da, jer znam da postoje pedofili, jer znam da puno ljudi zna u kojem naselju živim, znam da pričaju o meni, znam da nisu svi dobronamjerni. Čuvam svoje najdraže ljubomorno samo za sebe. Ne želim na njima skupljati lajkove. A oni koji žele, to je samo njihova stvar i njihov izbor. Tolerancija.

Ali ipak prvo mjesto na listi drže hejteri s kojima dijelim dio gena (čitaj - rodbina) i prijatelji. Ili da kažem - bivši prijatelji. Da, u ovoj kategoriji su se smjestili jedini hejteri do kojih mi je nekad bilo zaista stalo. Zašto se neka osoba tako okrene protiv tebe, samo zato što si se usudio javno izreći svoje mišljenje, e taj dio stvarno nikad neću shvatiti. Svijet u kojem ja živim je svijet tolerancije. Ne mora mi se sviđati tuđi stav, ali ako neku osobu volim, uz dijalog, pronaći ćemo neku sredinu i postići kompromis. Ako to nije moguće, nećemo se puno družiti, ali se nećemo ni mrziti. Ali kad čovjek poput mene počne javno pisati, neke od tih bliskih osoba misle da je skroz okej postati hejter. Javno te napadati, vrijeđati, pisati statuse o tebi po grupama, pa čak i otvoriti lažan profil i nastaviti s uvredama nakon što si ga blokirao. Ludost, zar ne?!

Svi mi imamo svoju neku verziju hejtera, ne trebate biti bloger da bi vas mrzili. Hejtere je najbolje izbjegavati. Ako vas pogodi ono što o vama pišu ili pričaju, razmislite o par stvari:

Dok god ne prelaze granicu i ne pridruže se hejterima. Tad imate samo jednu opciju: blokiranje.
Sa socijalnih mreža ili iz života.

Blok, blok, blok.

Pusa iz Dublina!

Izvorni tekst pročitajte ovdje. 

O autorici:

Borac za pravdu i svoje snove. Ekstrovert koji nekada želi samoću. Češće sanjarim, nego što planiram. Emotivac sa stavom, buntovnica s razlogom. Ne volim etikete i predrasude, te ih pokušavam što češće srušiti.  Nije me briga što misliš o meni, dok god misliš da sam fenomenalna! Sarkazam i humor  mi spase svaki dan. I kava.

Možeš me pratiti na Facebooku, blogu, na engleskom blogu, te na Instagramu.