Imam problem s alkoholom, ali ja baš i ne vidim problem

Vrijeme leti nevjerojatnom brzinom - opet je srijeda, a imam osjećaj da je još jučer bio siječanj. Ili siječalj, da budem inkulzivna.

Pišem ovo iz aviona - letimo iz Barcelone prema Fuerteventuri i ako se danas ne propijem, neću nikad.

Dijagonalno od mene sjedi “gospodin” koji već 45 minuta bez pauze kopa nos.

U lijevoj ruci drži Kindle, a desna mu svako malo suptilno odšeće do nosa - kopa ga prstenjakom, zagrebe po stijenkama, pa polako spusti ruku prema koljenima i mrvi ulov po podu.

U biti, lažem da nema pauzu - ima. Povremeno grize nokat na kažiprstu iste ruke. Činjenica da grize kažiprst je jedini razlog zbog kojeg se već nisam bacila kroz emergency exit prozor - da grize nokat na prstenjaku s kojim je kopao nos, bacila bi se sigurno.

Provela sam puno vremena u avionu, ali ovo je prvi put da mi se povraća u njemu.

“Zašto ga gledaš???”

Jer ga NE MOGU ne gledat.

Probala sam.

Probala sam gledat u stranu - i dalje ga vidim.

Probala sam gledat u pod kao fashion bloggerica koja glumi da ne zna da ju netko slika.

Probala sam spavat - taman kad sam krenula tonut u san, isprebijalo me dijete iz Bosne i Hercegovine.

Jel važno otkud je?

Nije, loš odgoj nema nacionalnost.

Sladak je mali; putuje s mamom, babom i dedom, a oni su ga pustili da šeće prolazom i povremeno udari ljude ako želi.

Ne govore mu ništa kad to napravi, ipak je samo dijete, ne smiješ se ljutit na dijete.

To što će to dijete jednom možda odrast u neodgojenu stoku koja kopa nos i mrvi rezultate po avionskom podu je druga stvar, ali sad se ne smiješ ljutit na njega, sad je to samo dijete.

Barem ne kopa nos. Još.

Voljela bih mu donijet maramicu iz wc-a - ne djetetu, ovom odraslom (Španjolcu) koji kopa nos dok ga “nitko ne vidi.”

Uzet maramicu i u prolazu mu ju samo spustit na Kindle.

“Izvolite, čini mi se da vam treba.”

(Hijo de puta).

Ali nemam muda, jasno.

Možda mi jednom narastu, do tad ću samo nastavit gledat booger storm i nadat se da me neće dotaknut u prolazu.

Do Kanara ima još oko dva sata, izdržat ću.

Bit će noć kad sletim, ali prekrasna, topla noć.

Na Kanarima je uvijek toplo (osim kad nije, ali većinom je).

U zraku se uvijek osjeti ocean, sve je duty free zona i u svaki koktel ide deci alkohola.

Iznenadi te kad dođeš iz zemlje u kojoj ide 0,03 (minus 0,01 za konobara).

Jednom sam se zbog toga napila na plaži u podne - naručila sam dva mojita, brzo ih popila da se ne zagriju i odjednom sam imala vesele misli od kojih je jedna bila da curici od 11 godina dođem reć da je jako lijepa.

Bila je jako lijepa, ali to nije poanta.

Poanta je da sam mogla najebat i završit u drugoj župi.

Ovdje počinje moja priča o problemu koji imam s alkoholom.

Aktivno ga osjećam unatrag nekoliko godina i ne znam kako da si pomognem.

Naime, ja baš ne pijem.

Ne kao da nikad ne pijem, nego pijem rijetko.

Jednom u mjesec dana na nekom ručku popijem aperitiv, jednom tjedno popijem cider jer me veseli, ali generalno baš ne pijem alkohol.

Razlog je poprilično jednostavan - ne paše mi.

I ne pije mi se.

Rijetko mi se pije vino.

Piva mi se ne pije skoro nikad.

Svaki put na cugi radije odaberem colu ili mineralnu jer mi je to draže.

Jednostavan razlog - i OGROMAN problem.

Devet od deset puta kad sjedim u nekom društvu, moram objašnjavat ljudima ZAŠTO POBOGU ne želim popit nešto s alkoholom.

Neki samo pitaju i prihvate odgovor da mi se ne pije, ali takvi su rijetki.

Puno češće se moram ispričavat ljudima jer ne želim pit.

ŠTA TI JE, POPI JEDNU!!!

Ne bi(h).

DAJ NE SERI!!!

Ne želim.

NEMOJ BIT PARTY POOPER.

Nisam.

KVARIŠ RASPOLOŽENJE.

Ja?

Par godina sam na sve moguće načine pokušavala opravdat svoj nedostatak interesa za alkoholom, a unatrag dvije godine ljudima jednostavno govorim da NE PIJEM ALKOHOL.

Lakše mi je jer brže začepe, iako nije istina.

Pijem kad želim, ali najčešće ne želim.

I ne razumijem zašto je to toliki problem, ali je.

Govore mi da sam pičkica.

Da sam dosadna i da se ne znam opustit.

Da nisam odrasla osoba jer odrasli piju, a ja ne.

“Popij vino uz večeru, nećeš valjda pit sok, to piju djeca!”

Da sam party pooper, znam da sam već rekla, ali repetitivnost nije najgora stvar na svijetu (osim kad kopaš nos u avionu).

Moje jednostavno “ne pije mi se” najčešće nije nimalo jednostavno.

Isti problem imam i s drogom - ne drogiram se i to je nekima isto veliki problem.

Nedavno me jedan čovječuljak pitao, ne šalim se: “Koji si kurac došla na festival ako se nećeš drogirat?!”

“Ne znaš se zabavljat.”

Pa jebote.

Više nije normalno da samo izađeš i ne vratiš se s pričom tipa “polizao sam TOITOI školjku” ili “izrigali smo se u nečiji auspuh.”

“Bila si na festivalu i sjećaš se svega? Amaterko.”

I doslovno sve češće imam osjećaj da sam stvarno problematično, neprilagođeno govno koje krivo živi, iako znam da nisam, kao što znam da ovaj lik koji I DALJE kopa nos nije odgojen.

Ali svaki put kad izađem, nađe se barem jedna osoba koja mi ima potrebu objasnit da ne valjam jer ne cugam.

A da ja toj istoj osobi kažem da nešto nije u redu s njom jer misli da je “ja sam razbijena svaki vikend” pokazatelj odraslosti, naljutila bi se.

Čak i kad naručim nešto alkoholno jer mi se nešto pije, kreću rasprave o tome je li moj alkohol dovoljno snažan i dovoljno cool za potrebe konkretnog stola za kojim sjedim.

“SAMO ćeš jednu?”

Opet ne valja.

“Ja ti mogu jako puno popit” - zašto je to nešto čime se ljudi imaju potrebu hvalit?

Imam frenda iz Australije koji STVARNO može puno popit - jer je iz Australije u kojoj se bebe praktički doje viskijem - ali on samo puno popije, ne misli da je to neka spektakularna kvaliteta koju treba svima javit.

Ako ništa, ide mu na živce što može puno popit jer je samo skuplji za samog sebe.

Imam jednu frendicu koja baš stvarno nikad ne pije, od nje sam i pokupila taj “ne pijem alkohol” jer sam skužila da funkcionira bolje od mog “neću jer ne želim” - i nju ljudi zlostavljaju da IZVOLI popit nešto.

I ispada bahata i umišljena jer nakon 7 POPIJ AJDE POPIJ stera osobu u svečani kurac.

“Kaj si živčana?”

Nije živčana nego ne želi pit.

I to je ok.

Ok je da netko NE ŽELI pit ako neće.

Ok je da ja pijem samo kad želim.

I da ne pijem kad ne želim.

Ne da mi se više imat osjećaj da sam problem jer ne želim cugat - ja nemam problem s tim da ljudi piju ako žele, i sama ponekad želim.

Ali imam problem kad mi lik koji mora bit konstantno natankan (i našmrkan) da bi mogao živjet sa samim sobom govori da nešto ne valja SA MNOM jer ne pijem.

I da mi netko govori da sam pičkica jer danas pijem sok.

To su spike za 7.C i maturalac, ali iz nekog razloga, ja i dalje prilikom najobičnije kave ili neobavezne cuge s odraslim ljudima moram opravdavat činjenicu zašto nisam pijana.

A ja sam samo zadovoljna kad sam trijezna.

Ne vidim zašto bi to bio problem i pokazatelj da ne pripadam za stol s “odraslima” jer “odrasli moraju pit.”

Niste odrasli i kul kad maltretirate ljude da piju jer to VAMA paše - odrasli ste kad vam je jasno da je sasvim ok da osoba to ne želi.

I kad ne kopate nos u avionu, jasno.

I dalje ga kopa btw.

Mislim da ću si sad stvarno naručit nešto da me anestezira.

Cheers!

(Nisam na kraju, nije mi se pilo).

Andreu Andrassy prati i na njenom Facebooku i Instagramu, a nas, BlogBuster, na Facebooku. I Instagramu.