Ne postoji večna smrt. Sa stanovišta živih tako ispada ali stanovište druge strane ne postoji. Smrt je ne promenljiva kategorija to je konačna stvar bar kad se radi o svesti. Smrt je delić sekunde posle života nakon toga nastupa ništavilo barem što se svesti tiče. Telo se raspada i razlaže. materija je neuništiva promeniće oblik ali suština nekog bića zauvek odlazi. To je kao kad razbiješ čašu u komade, staklo ostaje da postoji ali čaša kao predmet više ne postoji. Vječna japamija je ništa drugo nego gubitak nečije svesti (memorije) bez povratka. Kao kad uzmeš hard disk i rastopiš ga u visokoj peći. Čovek je postao egoista po prirodi, neko više neko manje ali je suštinski egosta, misli da ceo univerzum postoji samo radi njega i da je ova planeta centar sveta. ne miri se sa činjenicom da za sve treba da postoji kraj. Zato smrt izgleda strašna totalna suprotnost od života. Olakšavajuća okolnost je da nećete biti u mogućnosti da patite i kajete se zbog bilo čega , prosto nećete postojati kao neko ko oseća, misli, čuje . Bićete rasparčani na atome. neutrone, protone, fotone i higsove bozone i te čestice će lutati svuda i opet će nastati neki život ili neka materija ali vi kao neki klon vaše ličnosti nikada se neće ponoviti jer ništa nije večno. Bilo bi bolje da ljudi razmišljaju da im se život samo jednom desi i da nema reprize i ispravke. Tako bi ga više cenili kod sebe i drugih, manje bi traćili svoje živote ne bitnim stvarima kao što sad čine. Tako bi im smrt lakše padala.