Tako sam s mamom jučer pričala na telefon pa smo se prisjećali nekih smiješnih priča vezanih uz tatu i smijale se jedna drugoj i situacijama koje nam je taj čovjek priuštio. U jednom trenutku shvatim da je prošlo već devet godina, i evo, da je živ u 12. bi mjesecu postao djed. Mrzim kad me netko pita ‘’Fali li ti?’’.

Naravno da mi fali, a i žao mi je što moje dijete neće upoznati svog blesavog didu niti svog blesavog pradjeda.

Razmišljala sam malo tako o prošlosti i mom trenutnom životu. I mama i ja smo zaključile da su se Charles i tata upoznali da bi to bio show program. Charles je u biti jako sličan mojem tati, makar znam da će se to sad većini činiti nemogućim, ali oboje imaju taj neki djetinjasti štih i oboje su dječaci zarobljeni u tijelima odraslih ljudi.

Često ljudi kažu da se kćeri udaju za svojeg oca i iskreno, kad sam malo bolje razmislila i usporedila neke stvari, nisu daleko od istine. Dok smo sjedili sinoć na večeri s prijateljima iz Amerike, pitala nas je jedna cura kako smo se upoznali Charles i ja i dok sam pričala priču, došla sam do puno njih koje su zaista posebne, odvratne i urnebesne pa mi nije dugo trebalo da nađem poveznicu između svojih spojeva i onih koje je moja mama imala s tatom.

Ima jedna priča o tati i mojoj mami koja je totalno sranje. Doslovno.

Moji roditelji su jednom, prije nego što sam se ja rodila, izašli van malo plesat. Moja mama je taj dan nešto valjda loše pojela pa je tokom te večeri iziritirala crijeva. Moj gentleman tata je odlučio moju mamu otpratiti doma, ali je mama morala trčat u grm svakih pet minuta jer je imala - proljev. Uvijek se smije dok priča tu priču, što iz nelagode, što iz zabave. Kaže da joj je bilo toliko neugodno da je mislila da se više nikada neće vidjeti nakon toga. Je l' možete zamisliti da tokom šetnje obavite nuždu deset puta u grmlju?! Ima li išta odvratnije? Tako su šetnju priveli kraju, a moja mama mu se ispričala i zatim ga je upitala ‘’Hoćeš se znati vratiti doma?’’, moj tata ju je pogledao i rekao:

‘’Ne brini, pratit ću tvoje tragove’’.

Moja mama uvijek umre od smijeha kad kaže tu zadnju rečenicu, al nekako vidiš koliko je to smiješno i simpatično u isto vrijeme. Ostalo je povijest jer su živjeli sretno do kraja, ali me ta priča podsjetila na nešto sto se meni dogodilo s Charlesom.

Na početku, dok još nije bilo službeno, ja bijah u Londonu. Taman mi je tog dana bio rođendan. Bila sam uzbuđena, u novom gradu, na novom mjestu, spremna za nove pobjede. Charles je izvadio nekakve tabletice i pojeo ih je brzinom munje, zatim je istresao u ruku još pet i pružio ih je meni.

Bile su sitne i smeđe – ‘’Uzmi’’ - rekao mi je ozbiljno. - ‘’Što je to’’- gledala sam ga sa sumnjom i pomislila - možda će me prodati u bijelo roblje. ‘’Vitamini’’ - nadoda – ‘’Danas ti je rođendan i radit ćemo puno toga pa da imaš energije’’. Ja sam pomislila ‘’kako je drag i brižan, kakav gospodin da mi nudi vitamine".

Naravno da sam ih uzela. Vjerovala sam mu.

Dan je prolazio odlično. Bili smo u kazalištu, odveo me na večeru gdje sam jela steak u nekom popularnom grill houseu, šetali smo po ulicama Londona i na kraju smo završili na nekakvim koktelima. Bila je to savršena večer za moj rođendan. Bila sam u bajci, mislila sam - ‘’Što sam učinila da zaslužim ovo?’’

U baru u kojem smo bili je bilo mnogo koktela i pića, no kokteli koje smo pili bili su od đumbira. Đumbir je poprilično snažnog okusa i dosta je ljut i već nakon drugog me počeo boljeti trbuh. Charles je sjedio preko puta mene i gledao me dok sam ja počela osjećati grčeve u želucu.

‘’Ovaj koktel je loš’’- kažem Charlesu radeći grimase na licu – ‘’Užasno me boli trbuh.’’

Iskreno, nisam bila sigurna povraća li mi se ili moram na WC, ali počelo je postajati nepodnošljivo. Charles me gledao sa smiješkom, a ja sam odjurila niz WC bez da sam uopće rekla kamo idem.

Kad sam došla na WC bila sam oblivena hladnim znojem. Nisam znala s koje strane će mi izaći, ali na svu moju sreću, lavabo je bio točno pokraj WC školjke pa sam, čim sam sjela, shvatila da će ovo biti jedan od onih trenutaka di izlazi od svugdje.

Sigurna sam da negdje postoji neki fetiš vezan uz to. Umirala sam u bolovima, grčevima i mučnini. Nakon deset minuta sam se pribrala i vratila za stol.

Charles me pitao jesam li dobro, ali se cijelo vrijeme smijao. Užasno mi je išao na živce, nije mi bilo jasno zašto mu je smiješno što sam popila pokvareni koktel. Nije prošlo ni dvije minute, već sam opet trčala na WC. Molila sam Boga da prestane, jer osim što me već pekla guzica, peklo me i grlo, a izašla sam iz WC-a svaki put s razlivenom maskarom ko da sam ne znam kome ne znam što radila u WC-u.

Izmorena sam se dogegala uz stube. Nisam se vise osjećala niti lijepo niti dobro. Sjela sam opet za stolicu, ovaj put još umornija nego prije, a Charles se jednostavno nije prestajao smijati, a čim sam se uznemirila da mu kažem da je idiot, uznemirila sam opet i želudac i opet otišla na WC. Bila sam na WC-u sigurno 15 minuta, jer sam čula da je muzika prestala i da zatvaraju bar. Bože sačuvaj, ostat ću zarobljena u WC-u povraćajući i sve ostalo. Rasplakala sam se od muke. Kad je napokon prestalo, došla sam gore, Charles mi je obukao jaknu i izašli smo van. Još uvijek se smijao. Poludjela sam –‘’Dobro, što je toliko smiješno?’’ pitala sam ga živčana. On se počeo grčiti od smijanja . –‘’Misliš da je smiješno što mi je toliko zlo od koktela?!’’.

‘’Ne!’’- vrisne od smijeha – ‘’Nije mi smiješno to…’’

‘’Pa dobro, čemu se onda jebeno smiješ?’’- proderem se. 

-‘’Smijem se tomu što sam danas ujutro ispred tebe otvorio Ducolax i uzeo tri tablete, kad sam ti pružio onih pet mislio sam da ćeš me poslati u tri pičke materine, al kad si ih progutala nisam mogao doći k sebi.’’ - Nastavio se smijati. 

Meni ništa nije bilo jasno, Ducloax? Misli na vitamine? –‘’ Misliš na vitamine?’’ – pitam ga, a u tom trenu Charles izgubi snagu u nogama i padne na koljena - ‘’TO… NISU… VITAMINI’’- Stajala sam zbunjena dvije sekunde… Dulco… Lax… Laks… Laksati…

- ‘’PIČKA TI MATERINA, DAO SI MI PET LAKSATIVA!’’ - Proderem se na njega - ‘’NE JEDAN, NE DVA!!! PET!!!?!?!’’

- Charles plače, suze mu teku, ja od bijesa ne mogu više razmišljati i krenem plakati - ‘’NA MOJ JEBENI ROĐENDAN?!?!’’ – histerično se derem, ali nitko me ne gleda jer smo u Londonu, tu je sasvim normalno da netko nekome podvali laksative pa da imaju histerične napade smijeha i plača - valjda.

Charles ustaje i briše suze, ja se tresem… ‘’Pa mislio sam… Mislio sam da znaš jer si išla sa mnom u ljekarnu. Kad si ih uzela, nisam iskreno znao hoću li preživjeti ovaj dan, znao sam da ćeš kad-tad skužiti, ali rekao sam si, ako ostane sa mnom i nakon ovog, onda joj se valjda stvarno sviđam’’.

Nikad nikog nikog htjela ubiti kao njega tada. Ostala sam doslovno posrana. Na putu do doma sam se osjećala toliko jadno da nisam mogla ni riječi prozboriti. Kad smo napokon došli doma, Charles, umjesto da ispravi svoju grešku, odluči da šali još nije kraj pa čim smo ušli u stan, on otrči na WC i zaključa se.

Prvo mi nije bilo jasno što radi, ali onda sam shvatila. I on je uzeo vitamine. Koliko će dugo biti na WC-u? Moj želudac se opet grči. Legla sam na krevet, znojila sam se, mislila sam ’’To je to… Ovo je kraj, obavit ću to ovdje i sad u krevetu, ne mogu više izdržati. Možda je bolje da se bacim s balkona da se poštedim sramote.’’

Derem se - ‘IZLAZI VAN!!!!’’, ali samo čujem vrištanje od smijeha iz kupaone.

Kad je napokon izašao, nije bilo te slavine niti tuša koji su mogli prikriti zvukove koje je moje tijelo tu večer proizvodilo. U mojim očima, ovo je bilo intimnije od bilo kojeg seksa koji se mogao dogoditi. Sve se čulo, osjetilo i znala sam da će me ovaj dan progoniti zauvijek. Charles je tu večer zaspao kao beba, a ja sam ispraznila pola svoje težine. Idući dan sam se itekako osjećala starije.

Gadila sam se samoj sebi, gadio mi se i on, a onda opet kad sam se sjetila, bilo mi je urnebesno smiješno. Niti jedan muškarac me nije zaveo toliko da me otrovao laksativima. I evo me, ležim u krevetu s njim i smijem se tome.

‘’Znaš, razmišljao sam’’ - kaže Charles prilazeći krevetu kad je vidio da sam se probudila – ‘’Ono sinoć je bila metafora’’.

‘’Da…? Kakva metafora je to bila, molim te?’’ - pogledala sam ga ljutito.

‘’Pa evo, ako ništa, riješili smo se svih sranja i sad možemo krenuti ispočetka’’ – nasmijao se vlastitoj šali i pružio mi krafnu i kavu.

‘’Hoćeš vitamin?’’

Otac mog djeteta, dame i gospodo.

O BlogBusteru:

'Ispričaj svoju priču.' To je otprilike moto BlogBustera, nove platforme na kojoj Styria, vodeća medijska kompanija u Hrvatskoj, okuplja najzanimljivije domaće autore, blogere i komentatore, ali i sve one koje će iz vedra neba 'puknuti' inspiracija pa će poželjeli svoje iskustvo podijeliti na mreži s rekordnih milijun i pol jedinstvenih korisnika mjesečno. Ukoliko ste jedan od njih javite nam se na mail blogbuster@styria.hr, a pratiti nas možete i na Facebooku.