Eto tako je i po mene policija došla u osmom misecu 1991 godine ima san 19 godina i par miseci dva miseca nakon odsluženja vojnog roka. Zadužili me sa starim Thompsonom kako sam i sam krhkije građe a ta puška je toliko teška a krajnji domet 100metara a najučonkovitija na 3 metra tako bi je ja opisa. Znači ta ekipa iz policije me svjesno slala u smrt. Taj zapovjednik kojeg i dan danas vidim po gradu doslovno biži od mene jer sam mu se suprostavio i tražio kalašnjikov koje je podjelio borcima prije mene. Srećom bilo je normalnih ljudi u pistrojbi koji su stali u moju obranu i rekli pa nemože sa tom puškom u rat pa teža je od njega. On sav bjesan na mene, vrati tu pušku i mrš kući kad budemo imali oružje zvat ćemo te nećeš se izvuć. Eto koliko ih je bilo briga za nas obične smrtnike. I ovaj dečko je odveden u rat, a sa 20 godina si djete. Punu tada četrdesetogodišnjaka nije dizalo u rat a nas djecu koji smo friško odslužili vojsku odmah su zvali. U prvi misec 92 sam opet dobio poziv tada se već ustrojii tadašnji ZNG policija nije više imala ništa sa nama to je već bilo ozbiljno i na nivou i bili smo opremljeni kao prava vojska. Bilo je ljudi koji su išli dragovoljno bilo je onih koji su se izvlačili na raznorazne načine a velika većina je dobivala pozive i šla u rat a virujte mi nije nkoga bilo briga za nama. Ovo pričam o rezervnim sastavima.