Prije nego je ušao u košarkašku Kuću slavnih u Springfieldu i pridružio se košarkaškim besmrtnicima poput Jordana, Petrovića, Chamberlaina, Ćosića, Birda i ostalih velikana, Dino Rađa otvorio je Facebook stranicu na kojoj je svaki dan objavio barem jednu priču o ljudima koji su ga košarkaški, ali i ljudski oblikovali. 

Pisao je Rađa o trenerima, suigračima, maserima, doktorima... Nastavio je pisati i nakon ulaska u Kuću slavnih, a na red je došao Vlade Divac, njegov suigrač iz reprezentacije bivše Jugoslavije i veliki prijatelj s kojim je i danas u kontaktu.

- Uvijek mi je bio nekakvo mjerilo od kojeg sam morao biti bolji i zbog njega sam, između ostaloga, gurao sam sebe naprijed. Od '86. do '91. više sam bio s njim, nego sa svojima doma. Sjajno smo se slagali na terenu i van njega. Znali smo se u dušu, jedan skače, drugi trči. U kombinaciji s Tonijem i Draženom nazakucavali smo se do mile volje. Obojica smo napravili veličanstvene karijere i mislim da mu je mjesto u Kući slavnih. Samo je pitanje kad će on i Toni Kukoč upasti, a ja ću se veseliti najviše - napisao je Rađa te ispričao anegdotu:

- Divac je prvi među nama imao automobil. Famozni Yugo 45. Kad god bih došao igrati u Beograd, on bi mi ga ostavio ispred hotela s ključem u bravi. Jednom smo kasnili na pripreme, vozimo se mi, auto škripi za po*izdit. Nagovorim ja njega da odemo u neki servis. Kaže nam mehaničar: 'Pa vi niste normalni! Pakne uopće nema. Željezo na željezu. Mogli ste poginuti'. Što smo mi znali tada - ispričao je Dino.

Rađa o Divcu:

Od prvih kontrolnih okupljanja perspektivnih igraca pod vodstvom Rusmira Halilovica kliknili smo on i ja a tako je ostalo do danas. Uvik mi je bija neko mjerilo od koga moran bit bolji i zbog njega izmedju ostalog san sam sebe gura naprid. Na kraju balade mislin da smo oboje napravili velicanstvene karijere i da mu je misto u HOF.

Samo je pitanje koje ce godine on i Toni doc na svoje misto a ja cu se veselit najvise iza njih samih. Veliki talent za kojeg su se svi tukli. Dolaskon u Partizan nastaju legendarni dueli s nama u Splitu. Inace je uvik bija veliko dite i samo su mu zajebancije bile na pameti.

Proveli smo na pripremama misece i misece svake godine. Od 1986 do 1991 san vise s njime vrimena proveja nego sa svojima doma. Slagali smo se na terenu i van njega. Famozni Bormio smo briljirali u finalu. U stvari sve sta smo igrali skupa je bilo vrh. Znali smo se u dusu. Jedan skace a drugi trci.

U kombinaciji s Tonijen i Drazenon nazakucavali smo se do mile volje. Oba dva smo bili prototipovi modernih centara koji trce ko bekovi. Utakmice ka protivnici su uvik bile bez milosti ali fer. Jedino smo u NBA znali jedan drugome progledat kroz prste. 

Par nasih pizdarija. 

Prvi je medju nama ima auto. Famozni Yugo 45. Kad god bi dosa igrat u Beograd ostavija bi mi ga isprid hotela s kljucen u bravi da iman. Jednom smo na pripreme u Pirot kasnili nas dvoje iz nekog razloga. 18-19 godina. Auto skripi za popizdit i ja ga pitan sta je a on kaze da nema pojma. Vozimo tako par sati do Pirota i ja ga nagovorin da ode u neki servis (citaj prvu garazu) i da neko to pogleda. Dodje majstor do nas i kaze. Vi niste normalni. Pakne uopce ne postoje. Direktno zeljezo na zeljezo. Mogli ste poginit. A sta smo mi znali tada. 
 

Gori na pripremama na Staroj planini nakon rucka ode on u wc i zapali cigaru. Ja nesto citan na krevetu i uleti Pesic u kontrolu. Pita ljut ka pas. Ko pusi ovde. Ocekiva je valjda nisan ja, nisan ja. Ovaj iz wc-a vice. Ja san. Pesic valjda sokiran okrene se, ode i nikad nije spomenija ni slovo. 
 

Diki fala na svemu. Uziva san igrat zajedno i zbog tebe san bija bolji igrac.