Da sam Bena Perasovića vidio na stadionu, bio bih siguran da je to on. Ovako, na planinarskoj stazi u Samoborskom gorju, u početku je bilo: “Ma nije onaj tip valjda stvarno Ben Perasović”.

Pitao sam ga jesam li na stazi za Oštrc. Ispostavilo se da izvrsno poznaje staze, a on i žena s kojom je planinario ponudili su pokazati livadu i druga mjesta na kojima se može u miru nabrati medvjeđeg luka. Tad smo se predstavili jedan drugome.

- Tomislav - rekoh.

- Ben - reče on.

- Ben Perasović? Hajduk?

- Da.

- Vi ste najhrabriji čovjek na svijetu.

- Ma niiiiisam - reče on.

- Za to što ste se vi usudili treba više od hrabrosti. Nešto bliže ludosti nego hrabrosti. NE bace li vas tribini, nikog neće.

- To mu i ja govorim - dobaci žena s kojom je planinario.

- Ma neće - reče on.

U idućoj rečenici smo prešli na ti.

Uglavnom, Ben Perasović me naučio razlikovati medvjeđi luk od drugog bilja. Koliko se može u pristojnih desetak minuta, da ga ne odvajam od društva i planine, napričali smo se o planinarenju. Veliki je znalac staza oko Samobora i šumskog bilja, pa sam uživao slušajući.

Rekoh mu da sam pisao o njemu, da ga sad ostavljam u boljem društvu, da sam “druga strana”, da bih Hajduk drukčije vodio i da bih ga svakako intervjuirao. Dao mi je e-mail adresu. Uz fotografiju s brda poslao sam mu i link na dvije Birtije, “Jao Hajdukovoj vlasti ne budu li imali što prigovoriti Dinamu” i “Ako je Siniša Oreščanin Bjelica, NO Hajduka ima smisla”.

Pozvao sam na cugu, to jest razgovor. Nije odgovorio. Možda nije dobio mail, možda ga nije vidio.

Bene, zovem opet. Ne da bismo se svađali nego me doista zanima kako misliš preživjeti posao opakiji od vođenja brazilske reprezentacije. Da, kaže se da je brazilski izbornik preuzimanjem funkcije osuđen na smrtnu kaznu, a može biti pomilovan samo osvoji li naslov svjetskih prvaka.

Doista mislim da veće šanse da ga ne bace tribini ima brazilski izbornik nego ekipa koja danas vodi Hajduk.

Fakat, hajd’mo na cugu. Mamića sam zvao osam puta. Nije došao. Neću više gnjaviti.