Anja Šovagović Despot (50) svojem ocu Fabijanu Šovagoviću, koji je umro 1. siječnja 2001. godine, ni trinaest godina poslije ne prestaje pisati priče jer joj i dalje nedostaje.
Jedna opisuje Badnjak: Šovo je šetao sobama kroz stan, zaustavljao se pored okićenog bora i prigovarao kakav je to bor, kakvi su to avangardni Majini (ženini) ukrasi, kad ćemo jesti, on je gladan, zašto ne radi daljinski, gdje je njegov šlafrok, zašto još nema nikoga?
Tu upadam ja, opisuje Anja njihov posljednji Badnjak, na vrata noseći gomilu darova, ukrasnog papira, šarenih vrpca, selotejp, škare, prskalice...
Stavljam sve darove na stol, a po parketu rasprostirem te metre ukrasnog papira. Šovo mi stane na papir i pita što to radim. Ja mu kažem da valjda vidi. Šovo zašuti. I gleda.
– Ja tu ne mogu hodat.
– Pa, nemoj sad hodat, šta imaš hodat?
– Moram hodat!
I krene preko moga ukrasnog papira živčanim korakom do kuhinje. Ja šutim, čekam da ode, poravnam, i nastavim pakirati. Evo ga natrag u minuti, stane na rub i opet gleda.
– Koliko te djece ima, šta im toliko kupuješ?
– Božić je, tato, kužiš?
Znam ja šta je, meni ćeš sad objašnjavat! Šta me mučiš s tim kupovanjem, s tim pakiranjem, kome ćeš sve to dati, kome taj Božić dolazi?!
– Djeci dolazi, meni dolazi, svima dolazi, šta urlaš na Božić?
– Urlam jer se ne mogu kretat normalno!
O ljudi moji, a ti bi se baš sad kret’o? Pa, evo ti, šetaj, kretaj, hodaj kol’ko o’š!
I pokupim sve te stvari s poda, odem ljuta u drugu sobu, ljuta na sebe jer sam povisila glas prvi puta u životu na bolesnog oca, ljuta do suza jer sam vikala na Badnju večer. Tad začujem iza leđa šapat.
“A ja im ništa nisam kupio. I ne znam što bih im kupio. Ja ću njima pjevat”.
I legne u postelju.
Kad je došla moja Ana. Uvukla se djedu pod poplun, pomilovala ga po ćelavoj glavi, obgrlila svojim malim ručicama njegovu sijedu bradu i pozorno slušala pjesmu o malom djetešcu koje će spasiti svijet. Htjela sam se uvući k njima u krevet, a samo sam bez glasa stajala sa strane i gledala u najljepši dar na svijetu, ljubav.