Marija Berković (21) potkiva konje, vari željezo, betonira, vozi kamion i traktor. Živi sama na imanju u blizini istarskoga Huma, najmanjega grada na svijetu, s četiri konja, dva ponija, 12 koza, 20 zečeva i psima. Zemljište joj je ustupio prijatelj prije pola godine, ali dotad joj nije bilo lako.
Shrvana rastavom roditelja, sa 16 godina pobjegla je s konjima iz sela Zdamera na Učku. Nije željela da ih otac proda. Spavala je pod vedrim nebom, a pokrivala se kamionskom ceradom. Za oluja kisnula je s konjima smirujući ih šaptanjem na uho. Tada je naučila je sve što treba za život usamljenika.
- Zvukovi koji su za oluja odjekivali šumom plašili su i mene i konje. No oni su mi dali snagu da sve izdržim - kaže Marija.
Hladna zima potjerala ju je s Učke. Preživljavala je pomažući u selima. Zauzvrat bi joj dali da se koristi njihovim livadama. Promijenila je sedam imanja jer su je svaki put prevarili.
- Svi bi isprva bili ljubazni jer sam se brinula o njihovim životinjama. No s vremenom su me počeli iskorištavati. Nisam stizala hraniti 30-ak koza, pojiti svoje i njihove konje, voditi turiste na jahanje, a tu su bile i manje životinje. Radila sam s njima i na poljima, kosila i slično - ispričala je Marija, koja je s 14 godina naučila potkivati konje.
Danas katkad prespava kod brata i mame, ali većinu noći provodi pod vedrim nebom s dekom i konjima na pašama.
NAUČILA VOZITI KAMION, BUŠITI, BETONIRATI
U životu se, kaže Marija, ponajprije oslanja na sebe. Zato je naučila betonirati, graditi staje, brusiti, bušiti, voziti kamion...
- Od 10. godine išla sam u škole jahanja. Mojoj su najmlađoj polaznici tri godine i sama jaše pastuha - kaže Marija