Bio sam žigolo i prodavao sam svoje tijelo, ali nikad nisam prodao dušu vragu. 

Tomislav K., hrvatski žigolo broj 1

'Ma kaj bi me inkomodirali, pa bumo se našli'

Mislim, nisam želio uzeti svodnika, jebiga, nazovimo stvari pravim imenom. Ali neki savjet, uputa, generalni smjer, pa makar mu morao i platiti, dobro bi mi došao. U ovom vas poslu, kao u nekoj videoigri, čeka milijun zamki, nepredviđenih iznenađenja, klopki, stupica, kako da velim. Mnoge od njih, to sam brzo shvatio, mogu se savladati uz dobrog, iskusnoga kormilara, vodiča, šerpu. On vam kaže gdje je zavoj, gdje ćete izletjeti ako je brzina prevelika, gdje je skliska cesta, gdje je rupa, da se zadržim na toj jednostavnoj cestovnoj metaforici, kužite me. I ako vam netko nabroji sve te opasnosti na putu, sigurni ste – imate mirnu plovidbu, i ako katkad držite oči širom zatvorene, stići ćete do kraja puta sigurno. S lovicom, kojom ćete uzeti teretanu, koja će od vas stvoriti poslodavca – najprije malog, a onda, kad jebena kriza i recesija prođu – što se, mislim, ipak neće dogoditi - sve većeg, možda nekog vlasnika lanca teretana. Moramo biti optimisti, ne?

Pomno, dakle, proučavajući crnu knjižicu, naišao sam na ime Žorž. Baš tako. Po Vuku. Napomena je bila: "guru".

Ne pouzdajući se, ipak, pretjerano mnogo u Aleksove napomene, koje su me već odvele u dva katastrofalna pohoda, ipak sam riskirao i nazvao Žorža.

Glas koji mi se javio mogao bih samo nazvati glasom starog homića. Znam da su to predrasude, ali jednostavno je glas s druge strane žice odavao taj dojam. Dobro, možda ne glas, ali rečenični sklopovi, to sigurno. Pa još taj izvještačeni staropurgerski "je, lepi dečko, kaj vas je Aleks preporučil, je, pa ne bi se trebali ženirati. Bumo se našli. No, no, ne brinite, kaj bi me inkomodirali, sve bu bilo comme il faut".

Shvatili ste?

'Na gay tulumu nikako da mi neki opali spiku'

Premišljao sam se trebam li otići na ugovoreni susret u njegovu stanu ili ne. Mislim, nemojte misliti da imam predrasude prema gayevima. Dapače, moj dobar frend Milovan je gay od glave do pete, a u teretanama ih ima koliko hoćeš. Mislim, možemo mi pričati o gayevima što hoćemo, ali da ih se većina brine da izgleda vrhunski, to je definitivno istina. Gayevi su, brate moj, hodajući manekeni posljednjih moda u ovoj zemlji – jeste li ikad vidjeli ijednoga koji izgleda i odijeva se kao neki kovinotokar ili vozač viličara? Ja nisam, a ne serite, niste ni vi. Oprostite što prostačim pomalo, ali niste vidjeli nešto što ne postoji. Gay je OK, gay uvijek izgleda kao Elton John, kao neki Englez, aristokrat ili wannabe aristokrat, on je uvijek nekako ufitiljen, artificijelan, njemu je sve pozornica... E, čim sam čuo Milovana, bio sam siguran da je to ta spika – ne Ana voli Milovana, nego... ono, slobodna muška ljubav, scena, parfemi, Gucci, Dolce&Gabana, Prada, Max Mara i te spike. Gledali ste "Krletku"? To vam ja pričam.

Dakle, ustvari, nisam imao od čega strahovati, kad bolje razmislim, nikad nisam imao neku neugodnu situaciju s gayem. Čak mi se nikad nijedan nije upucavao, što mi je, na neki čudan način, malo nagrizalo ego. Ono, kaj ja smrdim? Nisam ti dovoljno dobar, tetkice? Čak ni onda kad sam s nekoliko frendova upao na gay tulum. Ništa, nijedan da mi, što ja znam, opali neku spiku. Znaš, sjebe ti to malo samopouzdanje, čak da je toliko veliko da se na njega možeš popeti tek uz pomoć šerpe. No to je nosilo u sebi krajnje optimističan zaključak: nije bilo racionalnog straha od Žorža.

Dakle, uputio sam se k njemu na, kako je on rekao, "čvenk, bumo si malo pripovedali pa bumo vidli kaj se da napravit".

'Ak bi ja nekog preporučil, taj mora bit prva liga'

Žorž je bio slika i prilika svoga glasa i rečeničnih sklopova. Brkovi à la Domazet Lošo, vjerojatno blizu 70., ali izgledao je kao 50-godišnjak u dobroj formi. Štucanje tih brkova, uvijek sam to zamišljao, zahtijeva puno vremena i vrhunsku preciznost, ali i dosta hrabrosti. Pazite, nositi nešto tako hrabro demode... Nešto što će ljudi ismijati. Bila je to, dakle, poruka hrabrosti i snage volje –nosim svoje brkove, nosim svoje ja, tko vas jebe, žohari. Sijeda kosa, razbarušena, onako kako većina ljudi zamišlja Beethovena. Visok, vitak, tankih prstiju kao violinist.

Dočekao me u svilenom purpurnom kućnom ogrtaču, ispod kojeg je uredno nosio košulju i kravatu, te hlače. Jedino je na nogama imao neke pohabane papuče.

Nasreću, ni on nije bio čovjek od dugih uvoda. Izložio sam mu problem. Iako nije to potvrdio, bilo je jasno da je on bio Aleksov šerpa, čovjek koji ga je uveo u posao. Nakon početnog prenemaganja "je, lepi dečki, ni to sam tak, znate, tu čovek mora imat šlifa, ne, kužite me, jer moj kredibilitet, rejting, kak bi rekli, je neocrnjen, nemrem ja tek tak, znate, tu su neki obziri, neke norme, da ne velim regule, ak bi ja nekog preporučil, taj mora bit, ono, prva liga, kak bi se reklo". No vidio sam da ga kopka dio honorara koji bi bio usmjeren prema njemu. A znao sam da ga imam kad sam, iz razgovora, shvatio da je i dalje, da tako kažem, u struci.

Mislim – respect! Čovjek bi trebao biti u dubokoj penziji, bar što se tiče takvih aktivnosti.

'Evo lepi dečko, ovo bu bilo za vas, puca bu dobro platila'

Je, a kaj ste vi mislili da se s penzijom učitela plesa more živet? Ne, pa ja imam potrebe, ja sam kulturni čovek, a kultura je skupa, nabrajao je još mnoge slične pizdarije...

No izvukao sam dobar štiklec iz njega. Aleksa je upoznao kao perspektivnog plesača klasičnih plesova. Neću propustiti priliku da ga nenormalno zajebavam za sva ona frajerska preseravanja koja mi je prodavao. Naravno, ako ga ikad sretnem. Nakon dugog, kako bi Žorž rekao, ženiranja, pristao je dati mi nekoliko uputa i preporuka te mi probati rastumačiti hijeroglifske šifre iz Aleksove knjižice. By the way - Žorž se ustvari zvao poprilično seljački – Mihajlo. Ali dobro, nećemo o tome, ni moje ime nije bilo reprezentativno, Tomislav, Tomo, Tomek. A pogotovo mi je pao rejting od kada je u politiku ušao onaj bivši policajac, istog imena kao ja, pa sad već mjesecima dijelim ime s najnepopularnijom osobom u Hrvatskoj. A tu je, priznat ćete, vrlo velika konkurencija.

Objasnio sam mu da bih za početak neke lakše zadatke, nešto gdje seks nije, kako bi Žorž rekao, obligatoran, ali ako mora, u redu. Samo da nisu perverzije od kojih će mi se odmah život zgaditi. A i da plate. Žorž je tankim prstima listao bilježnicu. Začuđujuće, gotovo je svako ime iz te tekice znao, dok mu se nije upalila žaruljica nad glavom.

Tu smo. Evo, lepi dečko, ovo bu za vas bilo, kak bi rekli, peace of cake. Puca je vesela, dobro bu platila i ni perverzna. Ono, klasika, rekel bi. A i voli se pokazat. Ono, izvest u društvo, kužite me, kaj ne?

Naravno da nisam razmel

Naravno da sam kužio. Cura, žena, što li, jer Žoržu su valjda sve ispod 60 bile cure, voli izać sa zgodnim frajerom i kurčit se pred frendicama. A seks nije obavezan. To je bila kombinacija za mene. Ali, naravno da je bio "ali".

Je, moram vam reć, znam da ni pristojno, al cura je onak, kak bi se reklo, dobro držeća. Mislim, ima je, onak, prava puca, onak kak se šika, ne, razmete me?

Naravno da nisam razmel.

Ni približno nisam razmel, ali time u tom trenutku nisam razbijao glavu.

A trebao sam.

>>> Kraj četvrtog dijela