Znate ono kako trudnoću zovu blaženim stanjem? Stvarno sam mislila da postoji neki misterij blaženstva kad žena ostane trudna. Da ju obavije neki oblak pozitivne energije, da osjeća neku snagu i praiskonsku toplinu od ljubavi jer nosi život u sebi. I onda sam ostala trudna pa sam sve čekala da me preplave ta čuda blaženstva i ushićenja. Iako su mi neki i uporno govorili da stvarno blistam i da se baš vidi da ću postati majka ja sam se osjaćala više hrđavo i nepodmazano, a nimalo blistavo i blaženo. Osim onog nekog ponosa i sreće jer iščekujem nekakvo malo čudo života. 

Kako je jezičac na vagi pokazivao rast kila, a nije ni morao puno pokazivati jer su mi noge oticale, a koljena klecela pod vlastitom težinom pitala sam se sve češće koji je to čovjek ikada izgovorio da je trudnoća blaženo stanje. Sigurno muškarac, zaključila sam jer su redom sve žene oko mene koje su bile trudne odmahivale rukom na sam spomen blaženstva. 

Sjećam se jedne noći dok sam budna ležala ne mogavši naći položaj za spavanje kako sam proklinjala baš tog čovjeka i svu tu priču o blaženstvu. Kada bih konačno našla položaj za spavanje, onda bih redovito morala ići na wc, a kada bi i to riješila onda bi me ulovila žgaravica. O mučninama mi je muka i pričati. Samo ću reći da sam jednom skoro povratila nepoznatoj ženi u kolica koja je stajala u redu ispred mene. Našla sam toliko snage u sebi pa sam na koncu blaženo povratila na cesti ispred trgovine. Dalje jednostavno nisam stigla. S obzirom da mi se u toj fazi trbuh još nije vidio, živo me zanima što su ljudi mislili o ženi koja usred dana povraća nasred ceste. 

Nisam nimalo, ali nimalo u zen fazi

Lude prehrambene kombinacije su me mimoišle iako sam u prvoj trudnoći (trenutno traje druga) mrzila, ali baš ono jako mrzila gumene bombone. Koje inače obožavam. U drugoj i aktualnoj trudnoći uglavnom mrzim sve osim gumenjaka i sira. Čak i čokoladu ne volim. A ja inače stvarno jako volim čokoladu. Sva hrana mi je nekako preslatka, preslana, ostavlja mi metalni okus u ustima, isuse-tko-to-uopće-jede, malo mi smrdi ili je preintenzivna, a usprkos tome što živim na tri i pol namirnice i još pokojoj na koju se silom tjeram, kile mi se primaju kao da ih dobivam od zraka. 

Pa kada ljudima kažem koliko sam stvarno trudna svi se samo nijemo smješkaju. Kao, moš mislit, izgleda k'o tenk. A o (ne)blaženstvu bih mogla roman napisati. Sve i svi me živciraju. Nisam nimalo, ali nimalo u zen fazi. Jedini je problem što ni inače nisam baš jako ljupka pa ljudi misle da se nije puno promijenilo. A stvarno je. Moj kratak fitilj trenutno je na milimetarskoj duljini. Mučnine su nedavno prestale, ali me neki dan i sigurna sam da je to zbog tonaže, uklještilo u leđima pa sad već noćima ne mogu spavati kako spada.

Hoće li mi toalet postati druga soba?

Onda se ujutro dižem kao prebijeni mačak i mrzim...sve. Toliko ne volim da sam neku noć brojala koliko dana pa koliko je onda to sati do kraja ovog 'pakla'. Za razliku od prvog puta sada ne sumnjam već znam da će mi svaki sljedeći dan biti teži, da će trbuh biti veći, a i još neki drugi dijelovi, da će me probava ubijati, da će mi se živci još stanjiti, da će mi toalet postati druga soba. Pokušavam se utješiti onom da je trudnoća blagoslov i da imam sreće koju mnogi nemaju, da će mi biti idealnih tri godine razlike između dvoje djece i da ne smijem biti nezahvalna. 

No malo ipak jesam jer mi je muka od tog blaženstva i već sada, a nije još prošlo niti pola puta, jedva čekam da to 'blaženstvo' što brže nestane iz mog života. Iako sada dobro znam i kakva me 'divota' tek čeka na porodu i poslije njega. I onda kad netko kaže znanje je moć. Uf, mislim da je u trudnoći i ostalim popratnim pojavama neznanje najveća prednost. 

I za kraj, reći ću samo da ovaj tekst piše mrgud-ja, koji se ipak jako veseli jednom malom mirišljavom biću koji stiže i znam da će se sve zlo poništiti u onoj sekundi kada ugledam to novo lice. Samo, bolje mu je da spava više od starijeg brata...