Pobjeđujemo, orilo se središnjicom SDP-a. Dok je usklik još odjekivao začuo se tihi odgovor: Ne još. Prozborio je to Branko Grčić, skrivajući se iza širokih Lalovčevih leđa. Gdje ti je optimizam? Tebi, koji bi se i na ulazu u pakao bodrio jer ti barem više neće biti hladno, mucao je u nevjerici Milanović. 

Zašto si takav, upita Zoki. Jesam li postao domoljub? Glumim za Oscara. Evo i izborni program smo napisali neki dan na gablecu. Ljudi vjeruju da ćemo povećati mirovine, nagrađivati one koji rade djecu, smanjiti poreze. I nastavi vičući: Što još hoćeš od mene? Pa nitko ne obećava bolje od mene. Osim Sanadera, ali on je trenutačno zauzet. Ako treba uhapsit ćemo još pokojeg njihovog. Pa i našeg. I sebe ću uhapsiti ako to donese glasove, derao se Milanović. 

Šefe, začulo se dok je Milanović uzimao zrak. Nakon kratke tišine opet: Šefe, šefe. Zoki se nije dao smesti: Šuti, Maras, na burek ćemo kasnije. Ali imam rješenje, kaže Gogač. Ne bulazni, odvrati Zoki. 

Imam, imam ga, odlučno će Maras. Da čujem, procijedi Zoki. Potražimo savjet Vidovitog Milana, predloži. Grčić odmah nazove tog stručnjaka s kojim osmišlja ekonomske prognoze.

Zoran mora svako jutro da natašte popije jaje i pola časa da priča s komšijinom mačkom na latinskom, objasni Milan. Ali to i radim, odvrati Zoran. I posle da pevušiš hitove Milli Vanillija, doda Milan. Pa pjevušim, odgovori Zoki. I da pustiš kosu ko Samson, veli Milan. Neće narasti do izbora, kaže Zoki. Uh, bit ćeš opet premijer tek kad ti naraste kosa, zaključi Milan.

Nastade muk. Prekine ga šuškanje vrećice i Marasov urlik: Bingo! U ruci je držao periku u stilu fudbalerke. Olakšanje. Bravo, majstore, pohvali ga Zoki navlačeći periku, a Branko doda: Kosa raste, 

Hrvatska raste. Nema povratka na staro!