Bilo je to u srednjoj školi, profa nas je nekoliko puta opomenula, frend i ja i dalje nemirni. Napokon je odustala od priče i otišla vidjeti što to nas dvojica radimo ispod klupe i zašto se smijuljimo

Ne samo da ova priča nema veze sa seksom, nego ne može biti dalje od toga.

Zatekla nas je s rukama punih karata. Ali to nisu bile karte za belu, briškulu ili remi, ne, to bi bilo vrijedno ovog teksta. Karte su bile na - Pokemone! Kad je shvatila u što gleda, hrpu šarenih karata s jednostavnim crtežima razno-raznih stvorenja, bilo je neprocjenjivo gledati plejadu emocija na njenom licu. Od inicijalne ljutnje što joj remetimo sat, do iznenađenja što kartamo na satu, pa do razočaranja kad je donekle shvatila što to točno igramo. Oduzela nam je karte, vratila ih na kraju sata, a mi se nismo dali smesti. I dalje smo igrali, ali bili smo nešto diskretniji.

Trebam li napomenuti da se u srednjoj baš i nisam seksao?

Moja fascinacija bilo čime vezanim za Pokemone je jenjavala kako je prolazila srednja, ali bila je poprilično intenzivna. Serija se redovito gledala (Uvod koji pjeva Ervin Baučić mi je i danas bolji od originala), karte su se igrale koliko je džeparac dozvolio, igre su se piratizirale… i sad su se, nakon preko 15 godina moje pauze, pojavili u formatu igranog filma.

O samom filmu možete više doznati u videu, ali što god mislili o Pokemonima, složit ćete se da je fascinantno što se tako djetinjasta franšiza uspjela održati na životu, sada već preko 20 godina, i oduševiti niz generacija klinaca. I nekako nemam dojam da planiraju tako skoro stati.